Porodične priče
U radu češće od klijenata čujem da su im poruke upućivane nekako indirektno, kroz porodične priče. Priče o neprihvatanju njih kao deteta, nepriznavanju, o tome kako ne bi trebalo da pripadaju jednoj strani porodice… Takve priče uglavnom traju godinama i dete ne može da se odbrani od njih, pre svega jer je malo i veruje odrasloj osobi, a zatim jer je ta osoba njemu bliska. Pa tako imamo zaraćene strane u porodicama koje govore jedne o drugima loše, a dete se nalazi ‚‚između dve vatre‚‚. Odrasli žongliraju dečijim osećanjima kao loptama. Nekada jedna strana izabere da prekine odnose sa drugom stranom, pa dete nikada ne čuje priču druge strane. A zašto bi dete i uvodili u Igre koje igramo mi odrasli? Za čiju je to dobrobit i koga pokušavamo da zaštitimo ili bar mislimo da ćemo zaštititi?
Jednom prilikom sam čula dete kako objašnjava razvod svojih roditelja, reklo je: ‚‚Mama je ljuta na tatu, tata više ne živi sa nama, ali mi idemo kod tate i volimo i mamu i tatu‚‚. Osećanja su objašnjena i razjašnjeno je da bez obzira na neprijatna osećanja koja odrasli imaju jedno prema drugom, dete se ne uvodi u sukob i i dalje zadržava prava na sopstvena osećanja prema roditeljima.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Christin Hume on Unsplash
Skandalozni izbor izazvao tragediju
Kejtlin (Kik) Kenedi je želela da se uda za čoveka koji je bio iz jake protestantske porodice, dok je ona bila iz jake katoličke porodice. Njena majka je to naročito branila, pokušavajući da na svaki mogući način odloži venčanje. Nakon što se uprkos jakom protivljenju majke udala za Vilijama Kavendiša, on je otišao u rat, gde je izgubio život, nakon samo 5 meseci braka. Kao udovica je kasnije poželela da se uda za drugog čoveka, porodica je ponovo bila prepreka, da bi odobrovoljila oca, krenula je na put, njemu u susret, avionom, u kom je i poginula, zajedno sa čovekom za kojeg je želela da se uda. Samo ju je otac ispratio na sahrani, njena majka je ostala pri svom.
Postoji mnogo primera, veoma običnih ljudi, nekih i nama bliskih, koji su doživeli da ne dobiju podršku za svoje izbore od njima bliskih ljudi. Dešava se često da se dve osobe koje su bliske, bilo preko krvnih, prijateljskih ili emotivnih veza razdvoje zbog toga što je jedna od osoba procenila da ponašanje njoj bliske osobe može uticati na nju, odnosno na njen eventualni status u društvu. Gornji primer pokazuje kako očigledna ljubav između dvoje mladih nije posmatrana kao nešto što je dobro, lepo i kvalitetno, nego loše, spram statusa u društvu i u crkvenoj zajednici.
Dešava se da roditelji ne žele da prihvate svoje unuče iz nekih svojih razloga i na sve moguće načine se mešaju u život mladih supružnika, dok ne uspeju trajno poremetiti odnose među njima. Prečesto se u ovoj našoj maloj zajednici dešava da ‚‚Šta će selo/ljudi pričati?!‚‚ odnese ljudske sudbine na drugi, lošiji put..
Dolazimo do toga da se sloboda u ispoljavanju normalnih i pozitivnih ljudskih ponašanja dovodi u pitanje i pred procenu suda sramote koji zamišlljeno ili stvarno ‚‚selo‚‚ vodi, gde postoje pravila u ‚‚ispravnom‚‚ ophođenju u svakom trenutku i pravljenju izbora onako kako bi drugi želeli da ih pravimo. Koristim selo kao opis male zajednice gde se uglavnom svi međusobno poznaju i kao rečenicu koju često čujem u opisu onoga što ne treba raditi zbog mišljenja drugih ljudi.
Svako od nas ima deo u sebi, onaj koji procenjuje. Pa tako na osnovu svog unutrašnjeg procenjivača i značaja odnosa koji imamo sa nekom osobom, procenjujemo ponašanje te osobe i način na koji to ponašanje utiče na nas. Na osnovu te procene mi preduzimamo dalje korake u odnosu sa tom osobom. Ukoliko dođe do pozitivne ocene, povedemo se za ‚‚Kud svi Turci, tu i mali Mujo‚‚ ili ‚‚S kim si, takav si‚‚, a ukoliko dođe do negativne ocene, obično sledi konflikt kao poziv za promenu ponašanja i/ili udaljavanje.
Razmislimo malo kakav je svet koji neprestano upućuje u vestima na ‚‚Skandal‚‚ i gde su ‚‚skandalozne‚‚ vesti one koje budu najviše deljene, kupovane, praćene… Baš kao i naslov koji sam odabrala za ovaj tekst.
Upravo u takvim javnim procenama možemo na naslovnoj strani videti da je skandal da je jedna pevačica izgubila bebu, da je muž jedne manekenke našao drugu, treću ženu, da sve ono što bi trebalo da je privatna stvar bude proglašeno javnim interesom i da svako treba da se zgražava ili iščuđava nad tim vestima. ‚‚Spalite vešticu‚‚ se premestilo sa trgova na fejsbuk i druge medije.
Baš to nekada radimo i našim bližnjima, njihovu privatnu stvar i izbor svojatamo kao našu, iako to nije. Neretko njihov izbor poistovećujemo i sa njima, ne razdvajajući ponašanje i ličnost, a onda ih kritikujemo, odbacujemo… Bilo da je u pitanju gej osoba koja je smogla snage da to saošti svojim roditeljima, bilo devojka koja ne želi da se uda, iako to njena porodica očekuje od nje, bilo da je u pitanju bračni par koji ne želi decu…
Imajmo razuma i srca da vidimo i pomognemo one, ma koliko da su naši, da ih ne odbacimo i ne guramo sa pravog puta, da im ne otežamo kad im možda pomoći ne možemo i pružimo onoliko koliko možemo. Neće ‚‚selo‚‚ propasti ukoliko podržimo one koje volimo u izborima koji nam se možda i ne sviđaju i koje mi nismo i ne bismo tako napravili. Jer mi lično pravimo svoje izbore, baš kao i drugi što ih prave za sebe. Procenimo kada treba reći, a kada prećutati, jer i reči umeju i da bole i neguju.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Eye for Ebony on Unsplash
Više puta sam imala priliku da čujem kako se za psihoterapeute i druge ljude koji brinu o mentalnom zdravlju smatra da oni moraju biti nepogrešivi. Nažalost, problem nastaje ukoliko i oni smatraju to isto (da moraju biti) ili da to već jesu (da su nepogrešivi). U prvom slučaju se obično dešava da se osoba usteže zbog straha od greške i od činjenja, dok u drugom slučaju obično osoba sebi daje za pravo da svoje mišljenje (kao i ljude koji su saglasni sa tim mišljenjem) tretira kao jedino ispravno i da ta ispravnost ne sme biti dovedena u pitanje. Tada braneći svoje mišljenje i izrečene stavove ovi drugi ponekad bivaju i agresivni. Zvuči Vam poznato? Verovatno zato što tako uglavnom rade i drugi ljudi. I psihoterapeuti su ljudi i prave greške.
Postoji određeni broj studenata koji i upišu studije psihologije da bi lakše razumeli sebe i razrešili svoje probleme.
Jednom prilikom mi je jedna draga osoba rekla da ona ima određene probleme, da ih verovatno svi imamo, kao i da ih verovatno i ja imam. Složila sam se. To što neko radi kao terapeut apsolutno ne mora da znači da je on oslobođen životnih problema, da je ‚‚savršen‚‚ u pogledu mentalnog zdravlja, da ide redovno kod sopstvenog terapeuta zbog ličnih radova i supervizija. Ta osoba ima svoje Privatno i Javno Ja.
Nažalost, dešava se da pod svojim Javnim Ja iznesemo mišljenja koja nisu baš ispravna i budući da nas prati (naročito na društvenim mrežema) veći broj ljudi ta mišljenja nailaze na odobravanje ili ne. Takođe nailaze i na preispitivanja. Važno je pratiti kako se onaj koji iznosi svoje javno mišljenje ponaša kad mu se uputi pitanje, kritika i sl. tada ne postoji ‚‚Ja sam sad ovo Vama rekao/la, ali ako me neko bude pitao negiraću‚‚ jer je osoba svoje mišljenje iznela javno. Razjašnjenje svog izrečenog mišljenja je dobar korak, a ukoliko smo dovoljno otvoreni za promene možda možemo da izistinski priznamo grešku ukoliko je do nje došlo i uputimo izvinjenje.
Ovo je za sve ljude vrlo preporučljivo primenjivati u svakodnevnom životu, jer na taj način se odvija lični rast i razvoj od malih nogu, deca i uče putem pokušaja i pogrešaka.
Ono u čemu se krije opasnost jeste kada osoba koja ima uticaj preko svog Javnog Ja iznese vrlo diskutabilne stavove koji mogu imati loš uticaj na one koji prate Javno Ja te osobe.
Zato je vrlo važno da onaj koji iznosi svoje javno, a pritom je to javno mišljenje i uticajno, da dobro sagleda svaku mogućnost nerazumljivosti ili potencijalnog izazivanja nelagodnosti ili štete pre nego što objavi nešto što bi moglo imati posledice.
Kao što narod kaže: ‚‚Dvaput ili čak triput meri, jednom seci‚‚.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Estée Janssens on Unsplash
Već duži niz godina koristim priliku kada mi se ista ukaže da napomenem kako svaka osoba, bilo da je maloletna ili punoletna mora uz svoja prava imati i određene obaveze. Pravilno vaspitanje je kombinacija i dobro odmerena doza ljubavi i discipline, gde ljubavi nikad ne može biti previše ukoliko je disciplina dobro i pravovremeno sprovedena. Jedno bez drugog se ne može nazvati kvalitetnim vaspitanjem koje će dovesti do razvoja deteta u osobu koja je punopravni član društva koji mu koristi. Pod disciplinom podrazumevam sve zakonom dozvoljene uticaje koji imaju za cilj usvajanje poželjnih ponašanja koja će doprineti društvu. Zašto stalno spominjem društvo?
Vaspitanje deteta nije samo pitanje dotične porodice ukoliko se vaspitanje nepravilno sprovodi. Ono onda postaje pitanje društva. Navešću dva primera. Prvi je kada imamo roditelje koji primenjuju nezakonite oblike uticaja na dete, na primer teško fizičko nasilje i sl. Tada problematika porodice u kojoj postoji nasilje prestaje da se tiče samo te porodice i prerasta u nešto za šta društvo treba da preuzme odgovornost, pa tako imamo uključivanje Centra za socijalni rad u praćenje porodice i sl.
Drugi primer je kada se detetu pruža puno prava, a ne baš dovoljno obaveza ili je dete vaspitno zapušteno. U tom slučaju dete bez uticaja roditelja ne izgrađuje moralne norme koje važe u jednom društvu i kasnije veoma lako prelazi granicu koja vodi u ilegalne radnje, pri tome šteteći i sebi i društvu.
Kad se spominje disciplina, često se spominje telesno kažnjavanje kao oblik disciplinovanja. Da li je moguće izvesti disciplinovanje deteta bez upotrebe telesne kazne? Moguće je, ali ne sa svakim detetom i ne u svakoj situaciji. Zbog toga smatram da je veoma važno nekriminalizovati tu vrstu uticaja na dete, kao poslednje i retko korišćene opcije, kada nijedna druga prethodna ne pomaže da dete odustane od svoje namere u kojoj recimo može povrediti sebe ili drugoga.
U većini slučajeva nije potrebno primeniti tu opciju ukoliko je dete vaspitavano od početka i naučeno šta sme, a šta ne sme.
Čak i najnedisciplinovanije dete koje se pravovremeno uvede u sredinu u kojoj vladaju jasna pravila može da usvoji i najčešće ima težnju da i samo usvoji pravila ponašanja koja važe u toj sredini, jer su pravila uz pruženu pažnju, nežnost i ljubav ono što stvara strukturu, koja deci znači i sigurnost, predvidivost, pouzdanost, a takođe svojim prihvatanjem pravila ono biva prihvaćeno od strane drugih koji ta pravila već poštuju. To je recimo jedno od ključnih postavki života i rada u predškolskim ustanovama, gde deca zajedno sa vaspitačima smišljaju pravila koja važe za sve u grupi jer bi bez tog dogovora život i rad u toliko brojnoj grupi bio nemoguć, dolazilo bi do čestih povreda dece i ostale teže problematike. Deca obično sama predlažu pravila koja važe u njihovim porodicama. Često su to pravila koja bi deca volela da važe za njihove roditelje, kao na primer da se zabrani upotreba mobilnog telefona. Uz poštovanje osnovnih nužnih pravila koja su međusobno diskutovana i dogovorena sa decom, a važe za sve, pruža im se neograničena mogućnost u ispoljavanju kreativnosti, znanja, sposobnosti, talenta i dr. kroz slobodu.
Da bih još bolje objasnila, pružam jedan od mojih omiljenih citata Marije Montesori koji zvuči ovako: ‚‚Dozvoliti detetu da radi šta hoće, onda kada ono u sebi još nije razvilo bilo kakve mogućnosti kontrole, predstavlja izdaju ideje slobode‚‚.
Sve gore navedeno govori u prilog tome da roditeljstvo nije jednostavan zadatak i da se često pitamo da li grešimo u nečemu, da li smo na dobrom putu, da li je naše dete zaista srećno i sl. Ukoliko se i Vi pitate kako preživeti dane roditeljstva a pri tome ne izgubiti živce i dozvoliti detetu dovoljno slobode, prava i obaveza, u komentarima ću ostaviti linkove do knjiga koje bih preporučila kao zanimljivo i korisno štivo za roditelje, a takođe pripremam set radionica za roditelje o čemu ćete biti obavešteni ukoliko pratite ovu stranicu.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Gabby Orcutt on Unsplash
Ona je čekala da joj on uputi neku naznaku da je ipak želi pored sebe. Čekala je naznaku, nežan dodir, blagi pogled, lepu reč svakog dana poslednjih 20 i nešto godina. Povremeno bi kada bi sama, nakon neprestanih svađa, došla do toga da krene ka izlazu, bila zaustavljena i to ne rečima da je željena, potrebna, nego rečima o besmislenosti napuštanja situacije u kojoj se posle dvadeset i više godina stvorila navika. I ostajala bi. Čekajući promenu, ne odustajući, jer je odustajanje poraz, Ako odustane, to je njena krivica za neuspeh.
Često biva ohrabrena ‚‚pozitivnim‚‚ motivacionim govorima o uspehu nakon bezbroj pokušaja, o tome da nikad ne treba odustati, da ipak postoji šansa da uz sve moguće pokušaje i trud, sve to uspe.
I onda se zapitamo, dokle sve to tako? Koje su granice?
Kada ostajanje i istrajavanje u jednom putu vodi ne ka uspehu, nego ka patološkom istrajavanju iz unutrašnjih nesigurnosti, odsustva samopoštovanja i sl.?
Bilo da je u pitanju posao, veza, odnosi sa drugim ljudima, bilo kog stepena bliskosti – to su prosto odnosi dve strane. Ukoliko samo jedna strana ulaže u odnos, to je i dalje jednosmeran odnos, a to nikako ne vodi napretku. Nezadovoljstvo je proizvod takvih odnosa.
Mislim da je psiholog Danijela Stojanović rekla da je na putu od 20 koraka između dve osobe potrebno da svaka od njih napravi po 10 kako bi se sastale. Ukoliko jedna osoba napravi 15 a druga 5, to prosto ne funkcioniše. Ovo naravno ne važi za odnos roditelj-dete, kada je dete malo.
Taj slikoviti opis savršeno služi za prepoznavanje prevelikog ulaganja, a najčešće i očekivanja koje imamo prema drugoj osobi. Takođe, ukoliko na početku vidimo da je takva situacija, možemo na vreme odustati od daljeg ulaganja u taj odnos. Mada iz iskustva mogu reći da za prekid takvog neželjenog odnosa uglavnom nikad nije kasno.
Međutim, često ljudi čekaju da postane ‚‚previše loše‚‚ a za svaku osobu to podrazumeva drugačije značenje, pa tako imamo radnike koji odlaze mesecima na posao, iako za taj posao ne primaju platu. Drugi pak, zbog toga što ne žele da odustanu, razviju ozbiljne zdravstvene probleme koji ih na kraju mogu čak i sprečiti da taj posao i dalje obavljaju.
Odluka o odustajanju od nečega je lična odluka i niko je drugi ne može doneti osim nas. Međutim, neki ljudi da ne bi ispali krivi, naprave situaciju koja dodatno pogoršava odnose i postojeću situaciju, samo da bi njih druga osoba prva napustila. U poslovnim okolnostima imate ono: ‚‚Ne mogu oni mene dovoljno malo da plate, koliko malo ja mogu da radim‚‚. To možemo posmatrati kao nekakav otpor situaciji, traženje izlaza, koji može da bude svestan ili ne.
A zašto ipak ne odustajemo?
Postoji mnogo razloga od kojih sam neke iznad spomenula, a takođe je važan onaj koji je opisan u knjizi ‚‚Uvek u pravu – svi greše, ali ne i ja‚‚ jer tu se govori o tome da su ljudi spremni na gotovo sve da bi opravdali to da su odluke koje su doneli u životu ipak dobre odluke, pa tako istrajavaju u njima.
Takođe, neki ljudi ne menjaju situaciju jer nisu u potpunosti sigurni da njihovi kvaliteti mogu da budu prepoznati i priznati. Pa tako osoba neće aplicirati na novi posao, jer misli da se u konkursu traže neke kvalifikacije za koje ona procenjuje da ih ne poseduje. Oni i dalje koračaju u utabanim stazama predvidljivosti.
Ono što se nepredviđeno dešava je da nam život sam nametne promene, gubitke posla, neophodnost odlaska u inostranstvo zbog drugačijeg života, prinuđenost smanjenja kvaliteta života usled smanjenja prihoda i sl. To sve izuzetno menja situaciju u kojoj se nalazimo i tera nas na promenu. Upravo naša sposobnost prilagođavanja na promenu i nadogradnju naših kvaliteta je ono što će nam pomoći i u takviim situacijama. Odluka svakog čoveka je vezana za to da li će sam upravljati koliko god je u mogućnosti sopstvenim životom time što će donositi odluke, vršiti promene ili će čekati da život sam to učini umesto njega, prepuštajući se tome da ga reka života sama nosi, Pritom retko imamo na umu da nam niko po rođenju nije obećao čistu radost, predvidljivost i ispunjenje želja u životu. Jedina sigurnost (izvesnost) u životu je sigurnost (izvesnost) promene.
Pa opet, sa velikom nadom u novi dan i nove početke mogu da Vam poručim da ‚‚Sreća prati hrabre‚‚ i da sve odluke koje su Vam teške za donošenje možete slobodno podeliti sa mnom uz Čaj sa Gocom.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Chris Lawton on Unsplash
Zagrljaj, dodir, držanje u naručju može u zavisnosti od konteksta da se posmatra različito, od izuzetnog prihvatanja bebe od strane njene majke, do intimnosti u partnerskom odnosu. Majka svoje dete najbolje prihvata i neguje svojim telesnim dodirom, koji je osnova povezanosti između njih dvoje od začeća, pa na dalje. Majke su prve uključene u prihvatanje deteta na telesnom nivou zbog povezanosti koja se javlja tokom trudnoće a i kasnije, tokom dojenja, dok je očevima malo teže da uđu u tu zajedničku ‚‚priču‚‚, ali ne i nemoguće i ne i nepotrebno. Razmena nežnosti vodi u jačanje poverenja, sigurnosti, samouzdanja, pravilan emocionalni razvoj, razvoj društvenosti, kao i razvoj mnogih drugih stvari značajnih za ličnost. Nedostatak zagrljaja na dnevnoj bazi može da bude veoma loš za dobrobit deteta i odraslog, Virginia Satir (porodični terapeut) je rekla da nam je potrebno 4 zagrljaja dnevno za preživljavanje, 8 za održavanje, a 12 za rast i razvoj. Nekada reči prestaju da zadovoljavaju naše potrebe, nekada ne postoje reči koje bismo mogli nekome uputiti, nekada je dovoljno samo zagrliti.
tekst: Gordana Belocić ‘ psihoterapijski savetnik
Photo by freestocks.org on Unsplash
Današnje vreme je vreme u kom se preispituje funkcija porodice i njenih članova. U ne toliko dalekoj prošlosti porodice su bile mnogobrojnije i imale su više dece, dok je danas sve češće reč o porodicama sa jednim detetom i te porodice su sve više nepotpune u smislu da im nedostaje jedan od roditelja. Dok se ranije to dešavalo zbog ratova i bolesti, danas je sve češća situacija u kojoj su roditelji razvedeni ili nikad nisu ni stupili u brak (gde uglavnom očevi napuštaju (buduće) majke), a neretko imamo slučajeve dece koja nisu bila planirana niti željena od strane jednog ili oba roditelja.
O tome koliko je važno planiranje potomstva i želja za decom oba partnera pisaću u nekom od narednih puta, a sada želim da otvorim jednu važnu temu o manjkavosti roditeljstva i to konkretno o roditeljima koji se neadekvatno ponašaju u svojoj ulozi.
Prema Suzan Forvard i Kreg Baku (‚‚Toksično vaspitanje‚‚, Psihopois), postoji 5 roditeljskih obaveza, roditelji:
1. Moraju da zadovolje fizičke potrebe deteta;
2. Moraju da zaštite dete od fizičkih povreda;
3. Moraju da pruže detetu ljubav, pažnju i naklonost;
4. Moraju da zaštite dete od emotivnih povreda i
5. Moraju da objasne granice morala i etike svojoj deci.
Ovaj spisak nije konačan, to je samo osnova. Pa ipak, u radu sa klijentima neretko dođemo baš do situacija iz detinjstva koje se protežu do sadašnjeg trenutka u kojima roditelj, jedan ili oba, nije ispunjavao ni ove osnove, a dete je odraslo uprkos tome i to vrlo svesno sebe tada i svojih osećanja.
Primera ima mnogo i ne mogu se svi nabrojati, jer kako kaže Tolstoj: ‚‚Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica, nesrećna je na svoj način‚‚.
Ukoliko samog razloga nije svesno u najranijem detinjstvu, dete nešto kasnije postane svesno da je ono gladno, a da otac i/ili majka troše novac na svoja zavisnička ponašanja (cigarete, alkohol, narkotike…), takođe, taj roditelj modeluje buduća ponašanja deteta. Siromaštvo samo po sebi ne govori o tome da je porodica koja je siromašna neadekvatna. Dete može živeti u zdravijoj porodičnoj sredini iako je ona materijalno siromašna, od one koja je živi u izobilju, pa opet ne ispunjava nabrojane uslove.
Dete može da oseti je prepušteno samo sebi i da samostalno odlučuje o ispunjenju svog vremena, što može dovesti do problematičnog ponašanja i/ili do opasnosti, dete je dakle potpuno nezaštićeno. Od rođenja može da zaključi da je samo na svetu ukoliko ga roditelji ne drže u zagrljaju dovoljno često, ne neguju ga ili ne hrane, uprkos detetovom plaču.
Dete koje je neplanirano ili neželjeno, od prenatalnog perioda dobija poruku koja mu saopštava upravo to. Neretko se dešava da ne dobija ljubav, pažnju i naklonost od rođenja – pa na dalje i da mu se upućuju poruke: ‚‚Bolje da te nisam ni rodila‚‚ ili ‚‚Ja nisam hteo/la da se rodiš‚‚. Iako zvuči monstruozno, nekad to ne bude izgovoreno detetu, ali mu je poruka poslata na drugačiji način; dok dobar deo ljudi može da se seti takvih poruka koje su upućivane i putem reči nekome u porodici. Ništa manje monstruozno je neverbalizovano ‚‚‚zaključavanje frižidera ili špajza‚‚ da dete ne bi imalo pristup hrani. Nije to usamljena pojava i ništa manje ne boli od prethodno navedenih reči.
Dešava se da roditelj ‚‚preferira‚‚ jedno dete u odnosu na drugo, da ih stalno upoređuje, da jedno ima prednost u odnosu na drugo i da se jasno od onog ‚‚manje vrednog‚‚ traži da bude kao ono ‚‚više vredno‚‚. Roditelj može da stavi do znanja voljenom detetu da ono drugo nije željeno i da tim putem manipuliše odnose u porodici. Postojale su situacije u kojima brat/sestra kažu svom bratu/sestri da su neželjeni ili da su ‚‚usvojeni‚‚ iako ovi to nisu. Trauma i bol su prisutni.
Kada i ne postoje razlike koje se vide u okviru samih članova porodice, brojna deca (sada već odrasla) govore o tome da je recimo otac bio bolji prema tuđoj deci nego prema njima – njegovima. Od isključive strogoće ili zanemarivanja prema svojoj porodici i svojim roditeljskim obavezama, do nežnosti i dobrih kvalitetnih poruka upućenih drugoj, tuđoj deci. Deca to prepoznaju.
Često se ženskoj deci upućuje jasna poruka da ne vrede zbog svog pola, ukoliko se i posle nekoliko ženske dece insistira na rađanju muškog deteta, a u ovim krajevima imamo posledice brojnih nelegalnih abortusa u cilju dobijanja isključivo deteta muškog pola.
Primere ću završiti onim po meni najčešćim – nedostupnim roditeljem.
To su roditelji koji se ne investiraju u roditeljstvo – nešto poput roditelja koji su roditelji samo na papiru. Šta god da je to što odvaja ovog roditelja od roditeljevanja, deci nije naročito važno, jer ona ne dobijaju onih 5 najvažnijih stvari sa početka teksta. Odsustvo roditelja predstavlja za dete određenu traumu, dete oseća nedostatak onoga što bi trebalo da dobija, a uskraćeno mu je. To odsustvo može biti fizičko, a može roditelj biti i fizički prisutan, ali da ne reaguje i ne vrši svoju dužnost za koju je psihofizički sposoban.
Recimo imate roditelja koji psihički ili fizički zlostavlja dete, dok drugi roditelj dete ne zaštićuje od roditelja nasilnika – dete će uz brojna opravdanja (kako to deca samo mogu) pokušati da umanji neadekvatnost onog roditelja koji ga nije zaštitio, iako verovatno oseća ljutnju što drugi ipak nije reagovao i što je bilo prepušteno na milost i nemilost nasilniku.
Isto važi i za porodice gde žive roditelji roditelja pod istim krovom kao i dete, ukoliko su detetovi roditelji pasivni posmatrači u vaspitanju deteta u odnosu na babe i dede, dete shvata da njegovi roditelji nemaju pravog uticaja na situaciju u kojoj se ono nalazi. Nekad upravo baba i deda pokušavaju da okrenu dete protiv njegovih roditelja, govoreći o njihovoj neadekvatnosti i/ili lošem ponašanju, osobinama…
To što je neko pasivan u ulozi roditelja ne znači da dete neće osetiti posledice zbog takve vrste roditeljstva. Pasivan roditelj je onaj koji takođe ne zadovoljava potrebe deteta. Ne mora roditelj samo da zloupotrebljava dete da bi bio toksičan roditelj, pasivnost takođe izaziva traumu, naročito osećajem nesigurnosti kod deteta.
Deca u zavisnosti od uzrasta na drugačiji način doživljavaju traumu (u zavisnosti i od stepena sopstvenog telesnog razvoja), a drugačije je i ispoljavaju u detinjstvu i kasnije u odraslom dobu. Trauma od koje se ne oporavimo ostaje uz nas i utiče na sve naše kontakte, komunikacije, na dalju budućnost – od životnih ciljeva, telesnog i duševnog zdravlja, do izbora partnera i vaspitanja dece. I tako u krug. Naši roditelji nama – mi našoj deci.
Kada se uzme u obzir da potičemo sve više iz okrnjenih porodica i da je nekoliko generacija pod istim krovom, to dovodi do zaključka da moramo mnogo više raditi, pre svega na sebi i negovanju našeg unutrašnjeg deteta (koje je jednom verovatno bilo povređeno sa tuđom namerom ili ne), a onda i svesnije birati budućnost.
tekst: Gordana Belocić ‘ psihoterapijski savetnik
Navedeni primeri su uzeti iz prakse, uz poštovanje podataka o ličnosti.
Photo by Madi Robson on Unsplash
Dve sestre razgovaraju putem telefona, prva drugoj objašnjava kako je uznemirena i tužna zbog okolnosti u kojima se nalazi. Druga ju je saslušala i na kraju zabrinuto rekla: ‚‚Nikada te nisam čula da… plačeš‚‚.
Posle ovog razgovora, razmišljala je o tome kako je ni sestra nikada nije čula da plače. Te situacije gde je pokazivala tugu su zaista bile retke i ona se povlačila u svoju privatnost, samoću, u sebi dozvoljeno okruženje (za nju, kao i mnoge druge to je bilo kupatilo, jedino mesto gde nismo uznemiravani) da bi zaista retko ispoljila svoju tugu. Čak ni sahrane koje su jedno od prvih mesta na kojima je ispoljavanje tuge dozvoljeno, u svojoj bezgraničnosti, jaucima, kricima, nisu bile dovoljne da bi tuga bila pokazana, baš kao ni mnogim drugim ljudima. Puno ljudi koje je volela ispratila je na večni počinak bez mogućnosti da plače za njima. Taj socijalno prihvatljiv momenat ispoljavanja tuge nije dovoljna dozvola za mnoge od nas.
Kako smo naučili da ne pokazujemo tugu?
Najčešća situacija kojoj smo verovatno svi bar jednom u životu prisustvovali je da odrasla osoba (uglavnom roditelj) govori detetu da ‚‚ono nije lepo kad plače‚‚ ili da ga ‚‚niko neće voleti ako je takvo, ako plače‚‚. Roditelji uče dete emocijama, a na ovaj način kroz ‚‚male bele laži‚‚ pokušavaju da smire situaciju, da detetu i/ili sebi zaustave neprijatnost i da dete prestane sa dosadašnjim ponašanjem u kom svoju emociju – tugu iznosi javno. Budući da je za dete odrasla osoba superiorna i da je prinuđeno da joj veruje jer od nje zavisi, ukoliko se takva reakcija na tugu deteta ponovi, dete ima izbor da veruje odraslom, da tuga ne proizvodi ništa dobro (tužan = ružan) i da ga, ukoliko je tužno, drugi (pa ni njegovi roditelji) neće voleti. Dete će početi da sakriva svoju tugu ukoliko sebi dozvoli i da prizna da je oseća. Sestra iz priče gore bi se i kada je odrasla, dok plače u kupatilu, znala pogledati u ogledalo da proveri svoj izgled dok plače.
Postoje oni roditelji koji kada dete tuguje, tuguju zajedno sa njim. Ovi roditelji ne mogu da ‚‚podnesu‚‚ da je dete tužno, pa kada vide da dete plače, oni ga zagrle i plaču zajedno sa detetom. Dete ovakvu situaciju prepoznaje kao bezizlaznu, procenjuje da nema pomoći ni utehe ni od roditelja, jer i roditelj sam reaguje kao dete. U početku, ako dete plače a roditelj ga zagrli i plače s njim, dete se smiruje, sledećih puta, dovoljno je da ga roditelj samo zagrli, a kod daljih okolnosti, detetu će biti dovoljno da roditelj samo uđe u prostoriju u kojoj je dete za to vreme. Tuga i plač će biti zaustavljeni, ali neće biti i izbrisani. Pravi roditelj ne voli da vidi svoje dete tužnim, ali ni deca ne vole da vide svoje roditelje koji su im oslonac kako plaču zajedno sa njima. Naročito ne žele da, kako im to ovakvi roditelji nameću, čine svoje roditelje tužnima, jer ako roditelj vidi da dete plače – i roditelj plače.
Kada dete živi u porodici u kojoj postoji emocionalno ucenjivanje, tako što odrasla osoba (a nekad je u pitanju i dete) emocionalno ucenjuje druge tako što plačem postiže svoj cilj, koji ne bi dobila drugačije, dete ne dobija priliku da vidi za šta tuga nekome služi. Ukoliko osoba, koja emocionalno ucenjuje plačem tako što na svaku neprijatnost, odnosno neispunjavanje neke svoje želje reaguje time što dramatično odlazi da plače igranjem Žrtve, dete koje to posmatra može da zaključi da su suze i tuga sredstvo za postizanje cilja koji inače ne bi bio postignut. Ovo nalazimo i kod popustljivog vaspitanja dece, dece koja kasnije postaju odrasli. Međutim, ukoliko je dete prava žrtva emocionalnog ucenjivača ‚‚žrtve‚‚ može da ‚‚prezre i odbaci‚‚ svoju tugu zbog nezavidnog položaja u kom se nalazi, da shvati da njegova tuga neće nikad biti važnija od ‚‚tuge‚‚ koju pokazuje onaj koji ucenjuje. Dete vidi iza maske tuge, lice odraslog koje nije tužno, a pritom ono samo ispašta. Njegova tuga je samim tim nefunkcionalna, beznačajna ukoliko je ono ispoljava, te dete može naći drugi način da se bori za svoju dobrobit jer često oseća nepravdu, recimo time što će na vrhu ledenog brega tuge stajati ljutnja i bes. Ono će ispoljavati ljutnju, ali će zapravo biti tužno.
Mnogo je više različitih situacija, objasnila sam samo par. Nekada su nam izgovorene rečima zabrane ispoljavanja tuge, a nekada pokazane. Zabranjeno je pravo na našu autentičnu emociju. Nedozrelost i emocionalna nepismenost odrasle osobe utiče na to da dete stvara pogrešnu sliku o emocijama i o njihovom pokazivanju, o slobodi koje ima nad svojim emocijama. Kada odraste, neretko se može desiti da ga tuga koju je osetilo u detinjstvu ‚‚sustigne‚‚ i da su te prilike u kojima je ok pokazati tugu zapravo retke i rezervisane za pitanja potpune intime, gde je osoba sama sa sobom. Nekad je terapeutov prostor, soba za tugu.
Pa ipak, u velikoj većini slučajeva i u tužnim i teškim situacijama, odrasli ne plaču. Tuga i plač se doživljavaju kao slabost, neretko rezervisani za ženski rod. Tuga se, kao i sve druge neprijatne emocije, doživljava kao nešto pogrešno, loše, nepotrebno, nefunkcionalno, nestabilno, a i negativno. Zarad naše dobrobiti, kao i dobrobiti našeg potomstva, važno je da naučimo da su i neprijatne emocije korisne, da ih je moguće kontrolisati, da nije potrebno da ‚‚gutamo knedle i suze‚‚ pokrivamo lice, da je dobro pokazati tugu kada je osećamo i da to mogu da rade i devojčice i dečaci, i muškarci i žene i da adekvatna tuga i suze nikako nisu znak slabosti nego znak zdravog emocionalnog razvoja.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Ben White on Unsplash
U skoro svakom od nas postoji deo intime koji zadržavamo za sebe. To je onaj deo nas o kom ništa ne zna ni naš najbolji prijatelj, roditelj, pa ni partner. Neki ljudi koji dolaze na terapiju taj deo malo otvore svom terapeutu u kog imaju poverenja, zato što terapeut radi u korist klijenta bez sukoba interesa koje bi neko iz klijentovog bliskog okruženja možda imao. Napisala sam u ‚‚skoro svakom od nas‚‚ na početku, jer postoje ljudi koji ne čuvaju od drugih osoba ni taj delić sebe. Međutim, sem tog dela intime, koji je veoma zdravo imati, postoji još mnogo ‚‚paravana‚‚ koje skrivaju ono što delimo i sa određenom grupom drugih ljudi. U tim odnosima ma koliko bili bliski sa nekim mi postavljamo granice, granice koje nam pomažu da radimo u svoju korist, a ostajemo bliski sa drugim osobama. Granice koje, ako ih nemamo, ne mogu da nas zaštite od emocionalnih ucena, patnje, pa čak ni nasilja. Zdrave granice su one koje koriste osobi, a pritom ne ugrožavaju ni tu osobu, ni druge osobe, One granice koje pružaju slobodu uz dozu zaštite. Ukoliko nismo naučeni da postavimo zdrave temelje granica, možemo doživljavati neprijatnosti, osetiti se primoranima da nešto učinimo, jer ćemo u suprotnom osećati krivicu, biti u poziciji u kojoj smo mi ti koji su u problemu, gde su drugi OK, a mi sami nama nismo OK. Da se ne bismo osećali loše povodom postavljanja zdravih granica, važno je znati da one nikako nisu znak sebičnosti i nebrige za druge. Često ljudi koji po prvi put postavljaju granice u svom životu dolaze u situaciju da ih okolina optužuje zbog nastale promene ponašanja, jer je dotadašnje ponašanje bilo u većem delu u interesu okoline, a ne i interesu tih ljudi. Iz ovog razloga je potrebno da osoba koja postavlja granice ima uz sebe osobu od podrške (najčešće je to terapeut) koja će joj pomoći da radi na svom razvoju i da sve češće ponavlja ponašanja koja idu u njenu korist sve dok taj novoizgrađeni deo sebe kojim se razvija potpuno ne implementira u svoju ličnost, kao novo poboljšano JA.
Znaci zdravih granica:
– Reći ‚‚ne‚‚ bez osećanja krivice,
– Tražiti šta želiš ili šta ti je potrebno,
– Brinuti o sebi (negovati sebe),
– Reći ‚‚da‚‚ zato što to želiš, a ne zbog obaveze prema nekom ili da bi nekome udovoljio,
– Ponašati se u skladu sa svojim uverenjima,
– Osećati se sigurno da iskažeš emocije i neslaganja,
– Osećati se podržano da pratiš svoje ciljeve,
– Biti tretiran kao jednak,
– Preuzeti odgovornost za sopstvenu sreću,
– Ne osećati se odgovornim za tuđu sreću,
– Biti u skladu sa sopstvenim osećanjima i
– Znati ko si, u šta veruješ i šta ti se sviđa.
Autor: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Makayla Ostapa on Unsplash
Deo teksta preveden sa: https://trans4mind.com/quotes/establish-boundaries.html
Šta je zapravo realnost? Prema Rečniku Psihoedukacije realnost je ‚‚sveukupnost onoga što stvarno postoji, nasuprot onome što postoji samo u mislima, mašti i plod je čovekovih želja ili strahova. U psihologiji se naglašava značaj subjektivne psihičke realnosti koja značajno, nekada čak i više, utiče na čovekovo ponašanje od tzv. objektivne realnosti. U početku svog razvoja dete ne poznaje realnost, već je postepeno shvata, odnosno konstruiše u skladu sa svojim saznanjima, mogućnostima, a dok je još malo, ono meša objektivnu i subjektivnu realnost. Tek postepeno u svom ponašanju i mišljenju ono počinje da se vlada po principu realnosti. Jedan od važnih simptoma psihoze jeste gubitak kontakta sa realnošću‚‚.
Polazeći od toga, svako od nas je poprilično subjektivan kad je reč o percepciji realnosti, zar ne? Zajednička objektivna realnost je ona oko koje se većina nas ‚‚socijalno dogovorila‚‚ te važi uglavnom za osnovne i opšte poznate pojmove, koji su većinom dostupni i čulima. Takođe, svi mi imamo određeni umni filter koji vešto propušta ono što potkrepljuje u detinjstvu formirana i dobro utisnuta uverenja o svetu oko nama, baš kao i o unutrašnjem svetu u nama samima. A ne propušta ili bar minimalno propušta ona koja mogu da predstavljaju urušenje nekih uverenja. Zato nam je često teško da se oslobodimo kontaminacija koje smo stekli rano, zato radimo stvari za koje nemamo ‚‚racionalno‚‚ objašnjenje, zato smo skloni predrasudama, sujeverju, pristrasnosti i dr.
Prema Sonji Pavlović: ‚‚Kognitivna pristrasnost očituje se u interpretaciji novih informacija i činjenica u skladu s već postojećim stavovima. To ima svoje prednosti. Ako bismo svaku novu informaciju morali da vagamo i zagledamo sa svih strana pre nego što je interpretiramo, rasipali bismo ograničene kognitivne resurse kojima raspolažemo. Sem toga, takva strategija bi nas učinila sporima, ostavljajući nas s veoma malo kognitivne energije za druge aktivnosti.‚‚
Kako percipiramo realnost?
Prva stvar koja nam padne na pamet jeste da stvarnost percipiramo putem gore pomenutih čula. I to je tačno, naša čula su jedinstveni način za dobijanje informacija iz okoline, dok u obradi samih informacija dobijenih putem čula učestvuje mozak. Prema istraživanju naučnika sa Univerziteta u Frankfurtu na Majni, mozak je glavni krivac za kvalitetnu i ne tako kvalitetnu percepciju odnosno interpretaciju informacija koju ljudski um vidi kao validan podatak. Naučnici su vodili istraživanja koja su imala za cilj da ispitaju da li naš mozak može da utiče da čulima dobijamo drugačije informacije od onih koje su zaista fizički merljive i tačne. Upravo su došli do takvih podataka kada su ispitivali fizički merljive pojave kao što je na primer težina predmeta (realna) i ona koju pojedinac procenjuje. Njihovi podaci kažu sledeće: tačno je da mozak dobija informacije iz okoline i naše unutrašnjosti, ali ih on ne koristi u toliko velikom procentu kao što smo ranije mislili. Mozak se zapravo više služi prethodno obrađenim informacijama odnosno prethodnim iskustvima i očekivanjima koje koristi u prediktivne svrhe stvarajući mentalnu iluziju. Nove informacije se uključuju u već postojeću strukturu, okvir. Zamislite, da je mozak browser, recimo tokom pretrage u Google upisujete neku reč i izađe vam unapred predložen nastavak teksta koji kucate. Dakle, način na koji mislimo je već inkorporiran u stvari koje nas okružuju a koje su namenjene recimo povećanju izdataka ili kupovini tačno određenih proizvoda. Pa je tako dovoljno da podelite na viberu jednu fotografiju farbe za kosu, da bi vas u već sledećem ‚‚skrolovanju‚‚ ta ista farba zatekla na facebook-u.
Ovakvo ‚‚nedovoljno promišljeno‚‚ ponašanje mozga utiče i na naše mišljenje i ponašanje. Ukoliko iznova i iznova radimo nešto na isti način, a to ne daje rezultate, greška je do toga što ponavljamo isti proces. Proces na koji smo navikli, koji smo bezpogovorno usvojili i koristimo ga u sličnim situacijama, čak i kada je on – neprimeren. Kada promenimo način na koji radimo nešto, način na koji mislimo, dolazi i do promene. Često se dešava da na nas spoljašnje situacije deluju tako da ostajemo zakočeni u obrascima misli i ponašanja koje je štetno za nas i kao da ne možemo iskočiti iz njega. Nekada smo svesni ovih procesa, a nekada ne. ‚‚Uvek mi se to događa…‚‚ je rečenica koja predstavlja dobar uvid u to. Uočavanje obrasca je početak rešavanja problema.
Da nismo mentalno savršeni i nedodirljivi govori i podatak da naš um može da stvori jedan potpuno iluzoran paralelan svet gde nas štiti od uočavanja očigledne stvarnosti. Stvarnosti koja možda nije toliko lepa. Gde se ljubavnica nada da će čovek ‚‚njenog života‚‚ ostaviti svoju suprugu zbog nje, pa do one patološke gde muškarac optužuje ženu za neverstvo iako ga ona nije počinila, roditelji koji vešto ignorišu da je njihovo dete u problemu sa školom, alkoholizmom, narkomanijom ili to isto dete koje vešto negira sve to roditeljima i sebi. Zvuči poznato, svakodnevno, pa i blisko, zar ne?
Ukoliko osećate da se ‚‚vrtite u krug‚‚, da stagnirate u životu, da postoji problem na kom biste radili ili bar pitali nekoga za mišljenje, slobodno se obratite u inbox. Vaša privatnost je zagarantovana.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Drew Graham on Unsplash
Na prometnoj ulici, u sred podneva, jedna žena srednjih godina pokazuje u pravcu automobila koji se kreću asfaltnim putem i viče na njih. U početku deluje kao da se zaista obraća nekome (možda nekome ko ju je uvredio u saobraćaju), a onda pokazuje i usmerava se na nešto što joj je sve bliže i bliže, razgovara ljutito sa tim nekim, nama nevidljivim pojavama ili ljudima, tako da mi, usputni posmatrači, nismo sigurni šta je tačno u pitanju. I na kraju ulazi u tek pristigli autobus. To je bilo jedno od mojih prvih susreta sa ljudima koji imaju bitno drugačiju percepciju stvarnosti od one kakva je moja.
Ja sam bila tada potpuno neupućena u to šta se dešava, te tek sada, godinama kasnije mogu da razumem nešto više o životu sa takvim problemom i o toj situaciji. I znam bar delimično koliko je teška.
Većina ljudi će pomisliti da je situacija teška zbog same prirode problema mentalnog zdravlja, međutim, to nije u potpunosti tačno.
Tačno je da upravo mi, nazvani ‚‚normalnom, opštom populacijom‚‚ ili bar oni koji se smatraju takvima, otežavamo život ljudima koji imaju poteškoća.
Taboo
Problemi mentalnog zdravlja predstavljaju jednu od najvećih tabu tema i nose društvene stigme koje onemogućavaju ljude koji imaju takve probleme da budu ravnopravni članovi društva. Mi smo zapravo prešli od zaključavanja rođaka u podrum (‚‚jer je mentalan‚‚), na ispisivanje svoje dece iz grupe u kojoj je dete u programu inkluzije, umesto da zahtevamo zajedno da se ta inkluzija sprovede kako valja, a ne uz pomoć štapa i kanapa. Ovo su samo dva primera iz života. I dalje nije retkost da se smatra da ‚‚drugačiji‚‚ ne treba da budu u istom okruženju. Brojni su primeri kako odmažemo kao pojedinci i kao društvo, a često se dešava da su ljudi sa tim problemima baš u našem bliskom okruženju.
Jedan od loših uticaja na stvaranje stigme su neinformisanost i osuda nepotkovana činjenicama. Koliki je stepen neinformisanosti o problemima mentalnog zdravlja govori i to da svaki put kada se desi neki svirepi zločin, mediji i javnost ukazuju na to da postoji moguća ‚‚psihijatrijska‚‚ pozadina slučaja. Ova predrasuda nije ni blizu istine, ali smo skloni da svirepost ‚‚opravdavamo‚‚ i podvedemo pod ‚‚ludilo‚‚. Verovatno iz razloga što nam je lakše da mislimo da mi ne bismo bili u stanju da uradimo tako nešto, naizgled nepredvidivo, a isto to verujemo i za naše bližnje.
Pa ipak…
Naši bližnji, a nekad i mi, se suočavamo sa problemima u svakodnevnom funkcionisanju. Depresija, anksioznost, strahovi, nedostatak samopouzdanja, zavisnost od cigareta, alkohola, narkotika… Lista je poduža. Međutim, tu nastupa ona društvena stigma.
Dobar deo klijenata nema hrabrosti da razgovara o svom problemu sa svojim najbližima jer ‚‚oni to ne bi razumeli‚‚. Neretko oni koji se usude da progovore, a da pritom govore u svoje ime (a ne o nekoj osobi koju poznaju), dobiju nerazumevanje, oštre reči, osude… Sve osim podrške. Svoje odlaske kod terapeuta su na neki način prisiljeni da drže u tajnosti i zbog toga biraju osobe koje im mogu pomoći, a da to nije javna zdravstvena zaštita, da se, ako može, nigde ne zavede. Na taj način rizikuju da se ‚‚u ruke‚‚ prepuste osobi koja nema adekvatno znanje i sposobnosti da im pomogne, a može se desiti da im odmogne.
I ta društvena osuda se ne radi samo bliskim osobama, nego i potpunim strancima. Brojni su, nažalost‚ oni koji u nedostatku drugih argumenata pokušavaju da diskredituju osobu aludirajući na njihovu ‚‚mentalnu nepodobnost‚‚. Pogrdne reči se neretko upućuju i komentarima na fejsbuk stranicama mojih kolega terapeuta, koji su tu da pruže pomoć ljudima da se izleče od recimo kockanja i sl. Samo obratite pažnju koliko puta se u toku nekih svađa kojima prisustvujete aludira na ludilo druge osobe.
Verovatno nijedna bolest nije toliko prisutna, a opet izopštena da ljudi koriste upravo ‚‚ludilo‚‚ osobe kao ‚‚validan‚‚ argument za potiranje onoga što osoba koja ima problem govori, radi, doživljava…
Prvi susret
Na početku sam opisala moj prvi susret sa nekim ko realnost percipira bitno drugačije od mene. Taj događaj mi se urezao u pamćenje iz razloga što se pored mene tada nalazio mlađi muškarac koji se gospođi podsmevao. Ta scena je kasnije bila u osnovi svih događaja koji su se kasnije dešavali a bili su vezani za doživjaj ljudi koji imaju određeni problem, bio on manji ili veći. Ljudi se dobrim delom u našem društvu ponašaju na manje-više isti način, zaziru od osobe koja ima problem, prekidaju kontakt sa njom, ‚‚obeležavaju‚‚ je kao problematičnu, podsmevaju joj se i sl.
To utiče da se osoba sa problemom oseća još udaljenije od onih koji su joj na dohvat ruke.
Najbolje je to objasnila jedna moja koleginica koja je rekla da je to kao da smo svi u tome, samo neki negiraju da kod njih postoji problem ili smatraju da se problem nalazi u onom ko je taj problem izgovorio javno. Javlja se distanciranje od osobe češće nego njeno prihvatanje i pomoć.
A šta nije i šta jeste pomoć?
Često oni koji i žele da pruže pomoć to rade na pogrešan način, pa tako daju savete osobi kako da smanji recimo anksioznost i daju joj lekove koji se ne mogu dobiti u slobodnoj prodaji, bez da je konsultovan lekar ili stručnjak koji se bavi mentalnim zdravljem, bez da je išta urađeno po pitanju rešavanju izvora problema. Često se problem krije, zataškava, a time se daje poruka da nije ok imati problem, ukoliko imaš problem – ne vrediš jednako kao drugi ljudi…
Ujedno se poruke upućuju obolelima od recimo depresije, da se ‚‚trgnu‚‚. Takve poruke ne samo da ne funkcionišu, nego mogu imati i suprotan efekat. Takođe, ne pomažemo ljudima koji imaju neki psihički problem ukoliko im kažemo da je to sve ‚‚u njihovoj glavi‚‚. Velika većina je itekako svesna da to što se dešava izvan njih i ono što je zajednička realnost za druge ljude nije jednako onome što oni doživljavaju.
Pravo rešenje je uputiti osobu na nekog ko zaista može da pomogne i ujedno bi bilo dobro da se i njena okolina informiše o načinima podrške. Pomoć je u vidu terapeuta koji je specijalizovan za tu oblast, sa kojim možete da ostvarite kvalitetan kontakt i koji je zainteresovan i stručan da pomogne.
Greške u pristupu
Većina tekstova u kojima je opisana problematika društvene stigme zasniva se na samopomoći i ličnom traženju pomoći, a onda i na edukaciji osoba u okolini koje bi trebalo osoba sa problemom da edukuje. Moje mišljenje je da je ovo poslednje skoro pa Sizifov posao za osobu sa problemom i može da bude mač sa dve oštrice.
Ako mi kao društvo usmerimo pažnju na našu edukaciju od koju ćemo dobiti od strane pojedinca koji ima problem sa mentalnim zdravljem, da nas taj isti prema kome imamo predrasude – od tih predrasuda oslobodi, te predrasude ostaju. I opstaju vekovima do dana današnjeg. Na društvu je odgovornost da se menja i da menja način na koji govori o problemu, jedan od njih je i zabrana senzacionaliytičkih naslova i tekstova u medijima koji pojačavaju stigmu.
Poruka zdravlja
Zato učinimo korak prvi u susret onima kojima je pomoć potrebna. Krenite od sebe, bližnjih, dece… Problemi nisu rezervisani za neke druge pojedince i guranjem pod tepih se neće rešiti. A ako imate Vi lično problem, pišite slobodno u inbox stranice Čaj sa Gocom, anonimno je i dobićete besplatan odgovor.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Nicholas Gercken on Unsplash
Postoje teme koje su suviše ‚‚škakljive‚‚ za obrađivanje, tiču se, uglavnom, mentalnog zdravlja. Ova tema je vrlo bliska tome, jer se uz temu mentalnog zdravlja bavi i onom drugom škakljivom temom – temom seksualnosti. Obrađujem je iz ugla žene, devojke, devojčice, jer granica stupanja u seksualne odnose se pomera na dole, a o tome se skoro nikako ne priča sa decom – iz ugla šta je to prihvatljivo, a šta nije. S vremena na vreme pisaću još tekstova na ovu temu na ovoj stranici. Važno je da pomerimo tu taboo granicu od toga da ne prihvatamo da tinejdžeri imaju seks (jer ga uprkos tom neprihvatanju imaju, i to nezaštićen), ka tome da ih naučimo da mogu da odbiju seks, da mogu da zahtevaju da se koristi zaštita tokom seksa, da mogu da prekinu odnos koji im ne prija… Nažalost, mnogi od njih to ne rade, devojčice – tinejdžerke su naročito osetljiva grupa. U svakom slučaju o ovim stvarima je potrebno učiti i dečake i devojčice na vreme. Hajde da mislimo unapred o našem potomstvu.
Šarlot
Ako ste gledali ‚‚Sex i grad‚‚ sigurno se sećate scena gde Šarlot (jedna od junakinja serije) ima partnera koji, da bi osetio zadovoljstvo, mora da je nazove pogrdnim imenima. U prvoj sceni to se desi, naravno, neočekivano i ona ostane zatečena, ali mu sugeriše to za večerom. Tokom druge scene, to se ponovo desi, ovaj put mu ona ukaže na to odmah nakon što on izgovori te reči. A treći put, on se trudi da ih ne izgovori, ali pošto njegovo zadovoljstvo izostaje i on se muči, ona mu ‚‚dozvoli‚‚ da joj to kaže ponovo. Nastavlja se scena u kojoj on sam odlučuje da ide na psihoterapiju.
Ne daleko od fikcije (sem dela o odlasku na psihoterapiju), manje ili više slične scene se dešavaju i u realnosti. Pa tako, u brojnim slučajevima, odnos podrazumeva muško zadovoljstvo, a žensko je hajde da kažem – u najbolju ruku poželjno. Srećom, ovo nije u svakom slučaju, jer se svest ipak širi da i žene mogu doživeti zadovoljstvo u odnosu i da bi trebalo da ga dožive.
Pa ipak to se ne dešava tako često. Jedno od pitanja je zbog čega?
Da bi ispunjavale svoje uloge žene, majke, domaćice… žene su spremne na žrtvu koja se njima čak i ne čini kao takva. A to je upravo to. U stanju su da nauče da spremaju po pet obroka za njega, da nose visoke štikle i izuzetno usku odeću, da ugrađuju u sebe implante i do požara izgore svoju kosu ravnajući je. Sve to zbog predstave lepote i poželjne žene koja im je nametnuta – a na zadovoljstvo muškarca, koji ne mora baš ništa od ovoga da radi da bi bio dostojan svoje uloge i vredan ljubavi. Mnoge žene žude za ljubavi i veruju da će na ovaj način uspeti da je ostvare, tu zapostavljaju onu prvu i najbitniju ljubav – ljubav prema sebi. Nedavno sam pročitala komentar jedne žene koja je za razvod optužila žensku stranu, jer ta optužena žena, prema njenim rečima, ili nije bila dobra kuvarica ili dobra ljubavnica njemu, inače on ne bi otišao kod druge. Neko je rekao da su žene najveći čuvari patrijarhata i bio/la je u pravu. Žena koja neprestano razmišlja o tome kako da zadovolji partnera, ne razmišlja o svojim potrebama i željama, a samim tim ih i ne ispunjava.
Ugodi i glumi
Kada dođe na korak do prvog ili bilo kog drugog intimnog odnosa, ženi (naročito mladoj) će u mnogim slučajevima biti bar nelagodno da kaže ne i na taj način će stvar otići mnogo dalje od onoga što je ona zapravo želela. Ona bi trebalo da ugodi drugome – da bi ‚‚vredela‚‚. Majke naročito treba da imaju na umu kada uče svoje ćerke koje su to ‚‚ženske‚‚ uloge – da upravo ‚‚ugodi drugome‚‚ i ‚‚odbij seks (koji ne želiš)‚‚, ne idu baš ruku pod ruku.
Mnoge žene su naučene i navikle da trpe, zarad drugih. Submisivan položaj u patrijarhalnom društvu ih od malena uči da se žena ponaša na jedan način, a muškarac na drugi, da je njemu dozvoljeno, opravdano i oprošteno mnogo više nego njoj, da je njegovo zadovoljstvo bitnije od njenog. To se vidi po tome ko sme da inicira seks, a ko mora da ga prihvati. U nekim primitivnijim društvima od našeg se to vidi po tome što se radi genitalna mutilacija žena kako ne bi doživele zadovoljstvo. Kod nas je recimo, dajem najbanalniji primer, i društveno vidljivo da žena ćutke prihvata zagrljaj muškarca, čak i onoga koga ne poznaje. Da trpi sopstvenu neugodnost ili je ignoriše, zarad njegove ugodnosti – obratite pažnju u kafićima, kada konobar zagrli nepoznatu devojku dok njen sto naručuje piće. Neželjeni muški dodiri se tolerišu, bez da bilo ko traži dozvolu za njih.
Prilikom započinjanja veze, čak i kod starijih devojaka izazov su sve situacije kada je njoj bilo prijatno veče sa njim i kada on preuzme veću inicijativu i započne predigru, a ona ne želi dalje od toga – da ona zaustavi dalji tok.
To zapravo ide do toga da se dešava ono o čemu ni najbliskije drugarice ne pričaju jedna drugoj.
– da je odnos bio loš i da su glumile orgazam da se partner ne bi osećao loše;
– da je odnos bio loš i da su glumile orgazam da bi se odnos brže završio;
– da je odnos bio bolan i da ipak nije zaustavljen do muškarčevog vrhunca…
Žene mnogo češće u patrijarhalnim sredinama imaju nametnuto ponašanje da prvo zadovolje druge, da ugode drugima, a sebi ako baš mora. Da bi svaki odnos, pa i seksualni bio dobar moramo poznavati koje su to naše autentične želje i ukoliko imamo priliku – delovati u skladu sa njima.
Razlika u pristupu
Moram da se ogradim, da ovde ne govorim o nasilnim vezama, o silovanju. Govorim o tome da postoji društveno nametnuta razlika u pristupu seksu kod muškog i ženskog pola, postoje veštački napravljena ponašanja u okviru rodne uloge koja dovode do toga da se žene podređuju drugima da bi bile izabrane, voljene i prihvaćene od strane suprotnog pola, da bi zavredile ljubav. Ovim ne negiram da postoji pritisak i na muškarce da iniciraju i nagovaraju na seks. Međutim, pozicije su drugačije, mogućnost da se odbije seks i takvo ponašanje je drugačija, jer jedno je biti aktivan u zahtevanju, a drugo odbijati zahtev. Samo pitanje je kompleksno i tiče se vaspitanja, društvenih pravila ponašanja, samoljubavi, samopoštovanja, seksualnosti i mnogo drugih faktora.
Zašto kažem da su to veštački napravljena ponašanja?
Zato što je jedino prirodno da su obe strane prihvatile odnos, da ga obe podjednako žele i da je obema taj odnos ugodan. U stvarnosti kod nas to još uvek nije tako. Puno neprijatnosti i bola žena mora da proživi ukoliko nije imala ko da joj objasni tokom odrastanja kako imati i održavati svoje JA, koja je prava njena uloga u partnerskoj vezi. Nije čak toliko stvar ni u objašnjenju koliko u pokazivanju primerom. Nove majke, a i očevi su sada na redu da objasne naučeno i da nauče svoju i mušku i žensku decu kako je jedino ok da postoji obostrani pristanak, želja i zadovoljstvo u odnosu.
Ukoliko kod sebe prepoznajete ove probleme, neugodnosti, ili pak želite da se posavetujete oko pravilnog pristupa u seksualnom vaspitanju svoje dece, slobodno pišite u inbox stranice Čaj sa Gocom. Konsultacije su anonimne i besplatne.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Matheus Ferrero on Unsplash
Sedim u autobusu, u njega ulaze devojčica i još nekoliko odraslih. Devojčica od otprilike 6 godina obraća se ženi sa kojom je ušla u autobus.
‚‚Da li onaj ko dobije rak – bolest, stvarno ima raka?‚‚
Žena (od oko 35 godina) pita dete da ponovi, nije je čula od brujanja autobusa.
Devojčica ponavlja.
‚‚Da li onaj ko dobije rak – bolest, stvarno ima raka?‚‚
Žena: ‚‚Misliš kao rak u moru?‚‚
Devojčica: ‚‚Da‚‚.
Žena: ‚‚Ne dobije raka, samo se tako zove‚‚.
Devojčica posle kraćeg razmišljanja kaže:
‚‚Ja ne bih volela da dobijem rak, je l’ da da ti nećeš dati da ja dobijem rak?‚‚
Žena tiho potvrđuje…
Slučajno sam se u tom trenutku pogledala sa gospodinom naspram mene, mislim da smo se oboje ćutke sažalili na to što ovo dete (ili bilo koje drugo) mora da zna da na svetu postoje takve stvari. Ove teške teme se otvaraju kad se baš nema kud, najčešće kad do tog nečeg već dođe.
Većina roditelja ne želi da razori bezbrižno detinjstvo svoje dece i ne zna kako da pristupi ovim temama u razgovoru sa decom. Mnogi ne znaju ni kako sebi da pomognu u ovakvim situacijama, često ne postoji mogućnost niti neposredna prilika da se konsultuju u vezi toga sa stručnjakom, a neki odbijaju i razgovor nakon dijagnoze.
Razgovor o ovim temama predstavlja izazov i za razgovor sa odraslima, a tek razgovor sa decom je izuzetno težak i za odraslog i za dete. Ukoliko se ne razgovara sa detetom o tome, već dete doživi situaciju kao šok bez objašnjenja, to može ostaviti dugotrajne posledice po detetovu psihu. Ostavljajući dete bez objašnjenja, ostavljamo ga da samo doživi nesigurnost, tugu i druge neprijatne emocije koje bi se mogle donekle ublažiti da je dete imalo razgovor sa bliskom odraslom osobom koja mu je dala objašnjenje, utehu i recimo zagrljaje.
U jednom od prethodnih tekstova sam pisala o tome kako deca znaju mnogo, čak i ono što roditelji misle da deca ne znaju. Deca su većinom usmerena na odrasle i primećuju ono što neki odrasli ne bi primetili u istoj situaciji (setite se koliko truda je potrebno da se nešto od deteta sakrije). Kada dođe do bolesti, dođe i do promene u dinamici porodičnog života, promeni fizičkog izgleda bolesnika i sl. Ako dete iz položaja pukog posmatrača zaključuje o onome što se dešava, bez da mu neko objasni na njemu prilagođen način, šta se dešava, dete će (hteli to odrasli ili ne), izvesti svoj zaključak. Kako deca nemaju dovoljno saznanja, iskustva i nisu dovoljno sazrela da bi razumela sve to, ona će u skladu sa tim izvesti zaključak sklon svojoj dečijoj logici. On može biti na primer i sledeći:
– Mama i tata me ne vole,
– Mama i tata ne žele da sam tu,
– Nešto nije u redu sa mnom – ja ne valjam,
– Mama i tata su uplašeni i ja treba da se plašim (nečega strašnog što može čak i roditelje uznemiriti)…
Ima bezbroj mogućnosti i u zavisnosti od ličnosti deteta, toga koliko je dete staro, kakva su mu pređašnja iskustva, kako su se roditelji ranije ophodili i kako sada, zavisi kako će dete odreagovati i šta će zaključiti. Odrasli bi, kao superiornija bića – gledano dečijim očima, trebalo da budu zaštitnici, a u ovim trenucima je potrebno da se tako i ponašaju bez obzira na lične nemile izazove sa kojima se nose.
Za ove teme zapravo postoji i blagi uvod, deca se relativno rano upoznaju sa lakšim bolestima, i to uglavnom na sopstvenom primeru vide, vide i ozdravljenje. Kada je reč o težim bolestima u porodici, poput kancera, i tu bi trebalo ponuditi objašnjenja u zavisnosti od uzrasta.
Objašnjenje treba da bude jednostavno, da se radi o bolesti, gde se nalazi bolest u telu, kako će lekar da pomogne i uz nadu i utehu da će ipak doći do povoljnog ishoda. Podrazumeva se da smo sa decom i do tada pričali o redovnoj zdravstvenoj zaštiti, preventivnim pregledima i sl. U tom slučaju možemo da se nadovežemo na to zašto je sve to bitno. Možemo reći i da imamo određene emocije povodom toga i time normalizovati osećanja koja će verovatno i dete imati. Jer iako su neprijatne emocije, one su korisne za nas, a dete se neće osećati usamljeno ako ih doživljava.
Kada dođe do saznanja o bolesti, potrebno je uz smiren razgovor (oboleli roditelj lično ili neka druga osoba bliska detetu – do prve mogućnosti obolelog roditelja) pristupiti objašnjenju i pružanju zaštite i utehe za dete. Najidealnije rešenje je da oba roditelja (ako ih dete ima) budu prisutna i da u razgovoru svi neguju zajedništvo. Dete tako vidi da će cela porodica to zajedno prebroditi. Na pitanja dece o bolesti odgovarati pažljivo, bez da sebe i decu uznemirimo. Najčešće roditelje uznemirava to što dete može pitati o smrti. Potrebno je zadržati isti princip kao i na početku razgovora, uz veru i nadu da će naša lična i porodična snaga i rad lekara pomoći da bolest potpuno nestane.
Obično su lečenja dugotrajna i dovode do promene rutine života koje dete ima do tada. Osobi koja je bolesna je potrebno više pažnje, mira, sna, pomoći, pa možemo detetu objasniti kako je sve to lečenje, nega i briga i kako i ono može da učestvuje u tome. Time kod dece posledično razvijamo i pozitivne osobine. U toj pomoći deteta voditi računa da na dete ne namećemo nehotice preteranu odgovornost, jer ukoliko dete počne da oseća odgovornost nad događajima nad kojima nema zapravo uticaj, može da počne da se oseća odgovornim za ishod lečenja.
Ukoliko ipak dolazi do toga ili se kod deteta primete promene u ponašanju i raspoloženju, konsultujte stručnjaka. Pri ustanovama za lečenje ovakvih bolesti postoje stručnjaci za mentalno zdravlje koji su specijalizovani za konkretne posledice onkoloških bolesti na život i mentalno zdravlje pacijenata i njihovih porodica. Oni se uglavnom bave psiho-onkologijom i mogu vas voditi kroz proces ozdravljenja i dati savet vezano za porodicu.
U vrtićima i školama psiholozi, a i vaspitači i učitelji (oni nekad i češće), imaju iskustva sa roditeljima i decom koja prolaze kroz dijagnostiku i lečenje. Na taj način će se dete bolje i uz više razumevanja pratiti i pružiti mu se podrška dok je u vrtiću/školi.
Postoje i savetovališta za brak i porodicu, u Novom Sadu pri Centru za socijalni rad, kojima se takođe, možete obratiti za pomoć.
A ukoliko nijedno od ovih rešenja trenutno nije opcija za Vas, možete se anonimno obratiti porukom sa pitanjem u inbox na ovoj stranici Čaj sa Gocom.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Jordan Whitt on Unsplash
Pre pola godine bila sam na kontroli kod lekarke koja je odlučila da mi promeni lekove koje pijem godinama, tačnije, da mi ih ukine.
Ja sam se nećkala (više je bilo kao nerazumevanje rečenog), a onda sam dobila odgovor da je nivo mojih hormona pao ispod granice i da je to neophodno za uraditi. Kao svaki ‚‚mali‚‚ čovek, a pod tim mislim na nas koji možemo samo pokunjeno izaći iz ordinacije jer nismo stručnjaci iz tih oblasti ja sam odlučila da reči lekara poslušam.
Posle dve nedelje sam u ordinaciji kod druge lekarke, kojoj saopštavam da mi je ukinuta terapija i ona, na tada moje sveopšte iznenađenje pita šta ja mislim o tome. Ja, zapravo o tome ništa nisam ni mislila, a nisam ni mislila jer je do tog njenog pitanja, za mene reč lekara (bilo kog) bila amin. Nisam znala da smem i da imam sopstveno mišljenje, a kamoli neslaganje u vezi sa tim. Ona mi je saopštila da se ona ne slaže sa tim ukidanjem lekova i da ona (očigledno za razliku od one prve lekarke) voli da informiše pacijenta o opcijama i njemu prepusti odluku, pritom mi naglašivši da analize na koje se prva lekarka pozivala, nemaju baš nikakvu funkciju u dijagnostici, što sam kasnije i pročitala u literaturi i čula od laboranata.
Sve u svemu,
pre neko veče smo radili jedan test na asertivnom treningu i ticao se zapravo načina na koji komuniciramo sa različitim ljudima, a među njima je bilo pitanje vezano za lekare. Setila sam se tog svog primera. Takođe sam se setila kako potpuno prepuštanje svog života u tuđe ruke može fatalno da se završi. Koliko nas je izašlo iz ordinacije sa nerazumevanjem onoga što nam je rečeno, ali i sa osećajem stida da se u tu ordinaciju vrati i da zatraži bolje objašnjenje, a onda još i videlo uručeni papir, gde na samom dnu piše kako je pacijent informisan podrobno o svemu? Verujem da nas je mnogo, prvi sam predstavnik takvih.
Kada je pre nekoliko godina moja dobra drugarica preminula iznenada, nakon što joj lekari nisu hteli pružiti adekvatnu pomoć i nakon što su je optuživali da izmišlja simptome, nisam mogla da verujem kako je do toga moglo doći, od bolesti od koje samo 2% ljudi sa njom umire, inače lako dokazive i tretirane.
Zbog čega mi odbijamo da preispitujemo ono što nam autoritet kaže?
Ne toliko davno, zatočena u bolnici, nakon što je asertivno i pomalo zabrinuto skrenula pažnju da oseća da nešto nije u redu sa ranom koju je imala, jedna druga drugarica je od medicinskog osoblja dobila kao povratnu informaciju ‚‚da je do sada bila baš dobar pacijent i da će joj sada dati bensedin za smirenje‚‚.
Nije odustala, dok god nisu preispitali svoj rad, srećom. Međutim, većina nas bi odmahnula rukom i pomislila kako ipak oni najbolje znaju jer su završili te škole, imaju iskustva u radu i sl. Dakle, sebe bismo postavljali na nižu poziciju vrednosti u odnosu na lekare, pa čak i kada je u pitanju naše telo – naš
život. Neretko čovek, čak i kada želi da se pobuni, dobije prekor onih oko sebe koji mu poručuju da ‚‚ne talasa‚‚ jer smatraju da će mu time biti još gore. Odsustvo podrške takođe utiče na to da li ćemo se boriti ili ćemo se prepustiti. A podršku je teško dobiti od društva koje je naučeno da se autoritet mora poštovati, a nikad preispitivati.
Šta preispitivati u vezi svog života i zdravlja?
Počevši od preventivnih pregleda koji bi trebalo da se odvijaju redovno i uvremenjeno, do pouzdanog i blagovremenog pristupa informacijama, o tome kako zaštititi sebe i svoje zdravlje, kako razumeti sebe i druge, kako unaprediti svoj život, kako napraviti dobar izbor za sebe, pa bio to izbor kontraceptivne metode, odluka o abortusu, odlasku kod psihijatra, razmišljanje o suicidu, eutanaziji, darivanju organa i sl. Svako od nas tu odluku treba da napravi za sebe, bez prisile, a ne može je napraviti ukoliko nije dovoljno upoznat sa činjenicama, dovoljno upoznat sam sa sobom, ukoliko ne razgovara o tome sa drugima, ukoliko su to taboo teme jednog društva.
Da li vi kao ‚‚neuka stranka‚‚ bez pogovora dajete svoje telo i život u tuđe ruke ili se pak stalno i u svakoj prilici zauzimate za sebe i zahtevate da ste do kraja informisani o onome što vas se tiče? Da li podržavate druge u nameri da se izbore za svoja prava? Da li uvek dobijate podršku kada se borite za svoja prava?
Ono što mogu da kažem za sebe jeste da ‚‚radi ono što propovedaš‚‚ u ovom slučaju meni srednje teško ide, zapravo najteže je bilo što to pitanje autoriteta u belom mantilu nisam nikad ni posebno preispitivala. Da nisam krenula na asertivni trening u kom sam se zakačila za tangentno vezanu tematiku oko kontakta sa lekarima, verovatno ne bih ni prepoznala da sam već i pre gore opisane svoje situacije, imala još takvih gde su mi menjali terapiju koja dobro radi, a sve na moju štetu. Prepoznavanje i prihvatanje svojih slabosti, kao i nalaženje začetaka u kojima smo te slabosti i ‚‚zapatili‚‚, može biti jako lekovito. Nasuprot ljutnji, zbog svega što se desilo i meni i ljudima oko mene, o postupcima tog autoriteta, mi (a ovde prvo sebe stavljam) imamo izbor da kroz komunikaciju jasno, i uz uvažavanje onoga sa kim vodimo razgovor, tražimo više truda, objašnjenja, uprošćavanja, poštovanja našeg ličnog izbora, pa makar on bio na našu sopstvenu štetu u očima drugih. A pritom moramo potpuno priznavati sopstvenu odgovornost u svemu tome, pa i krivicu. Jer naše je pravo da se zauzmemo za sebe, a i naša odgovornost i krivica ako to ne učinimo.
Zato, zauzmite se za sebe, ko će, ako ne vi?
P.S. To ne znači da u isto vreme ne možete biti i prijatni i ‚‚lepo vaspitani‚‚.
Ako Vam je potrebna podrška u tome, obratite se u inboks stranice Čaj sa Gocom,
dobijanje informacija kroz inboks je besplatno, kao i prvi sat susreta.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Jesper Aggergaard on Unsplash
Jelena je bila na poslovnom okupljanju i upoznala je novu koleginicu Zoranu kada je prišla da se javi svom društvu iz firme. Desio se splet okolnosti i ostale su samo Jelena i Zorana. Kako su nastavile razgovor, Jelena je osetila da se prostor između nje i Zorane sve više smanjuje dok su opušteno pričale. Zorana se približavala Jeleni, svakom novom rečenicom. Prostor između njih je bio nepristojno mali, a izgleda da je samo Jelena primećivala da se Zorana naginje ka njoj, unoseći joj se u lice. Osećala je kao da je Zorana ugrožava. Jelena se nije snalazila u odbrani svog prava na lični prostor.
Šut sa rogatim ne može?
Ovo je prost primer kako postoje koraci koji nas vode ka oduzimaju naših sloboda i prava i našoj prećutnoj predaji istih. Nekada to može delovati poprilično naglo (kao recimo tokom neke okupacije ili rata), ali čak i tu postoje preduslovi, koraci koji su doveli do toga, a mi na njih nismo reagovali. Takođe, nakon svakog od tih koraka postoji i prostor koji mi možemo da iskoristimo za razmišljanje, organizovanje i reakciju. U mirnodopskim uslovima mi svakodnevno bijemo svoje lične, porodične i društvene bitke za očuvanje poretka koji je svojstven nama, našoj kulturi, društvu, tradiciji i sl. Mi našu decu podižemo ukazujući im na ponašanje koje mi smatramo poželjnim i korisnim za snalaženjem u svetu, a učimo ih i kako da se nose sa neprimerenim ponašanjima drugih, uz razumevanje da su mala i da im je u tome potrebna zaštita starijih. Baš kao i svim drugim bićima koja na neki način zavise od drugih.
Došli divlji i oterali pitome
Nekada osećamo da i sama vlast (donošenjem nekih zakona, povećanjem cena i drugo), dovodi do toga da svet tumačimo kao preteće mesto, neprijatno za život, da su ti koji nam nameću takve stvari nepravedni, da ne brinu o nama (narodu), da neko drugi treba da se pobrine za to da nama bude dobro. Živeći među ljudima koji podržavaju oštar stil ophođenja prema drugima, mnogi zaključuju da ljudi koji nemaju razvijenu empatiju i ne poštuju pravila dobrih međuljudskih odnosa bolje prolaze. Distanciramo se u svakom pogledu od takvih, smatrajući da su tome podložni samo posebno načinjeni ljudi, nevaspitani, nekulturni… I zaključimo kako pre nije bilo tako, nije smelo tako biti, postojale su drugačije vrednosti… Zbog gore opisanog viđenja sveta oko nas, roditelji se pitaju da li je bolje da učimo decu da budu humana i vode računa o drugima ili da se bore i laktaju kroz život, budu kompetitivni i druge doživljavaju kao prepreke na svom putu?
Pa ipak, često se zadržimo samo na konstataciji stanja, eventualno da nešto prokomentarišemo, nekad damo neki lajk, vrlo retko share, ali uvek imamo na umu da će se neko drugi (ko ima više vremena da se bakće sa tim), ipak na kraju pobrinuti za to. A ako i ne dođe do toga – verovatno nije ni bilo šanse da se bilo šta tu učini. Ostajemo pasivni – usmereni samo na problem, a to nas odvodi dalje od života ‚‚sada i ovde‚‚ i dalje od rešenja.
„Sva je greška u oklevanju i nečinjenju.“ Šekspir
Nereagovanja su važna boljka, jer smo sami krivi ukoliko nečineći sudelujemo u nečemu što nije u redu, moralno ili zakonito. Pasivnost u svetu koji obiluje ljudima koji se ne obaziru na tuđe potrebe – ne deluje. Život nije fer i na žalost, agresivnost, na kratke staze, uglavnom nadjačava obzir i pasivnost.
To što smo mi danas pasivni kao Jelena u onoj situaciji, ne znači da u nekoj sledećoj nismo agresivni, a da to ni ne primećujemo kao Zorana iz izmišljene priče. Moral, empatija, pravednost i poštenje su takođe stvari koje se rano usvajaju. Novo doba stavlja na test naše osobine, pa nekad i omanemo, jer možda nam nije ok da kupimo diplomu, ali ćemo ‚‚častiti‚‚ lekara i babicu da porođaj teče kako treba. Mi lakše prisvajamo negativne primere (kao i deca), jer je to prečica do cilja. Sami smo u dilemi između lepog vaspitanja kojim smo učeni i situacije u kojoj smo procenili da to naše umeće više ne vredi. Adaptiramo se na nove uslove, mic po mic, da li time što ćemo ćutke prihvatati ‚‚stanje stvari‚‚ ili time što ćemo se pridružiti plasiranim načinima života.
Konstantna preispitivanja našeg ponašanja (u smislu da li se laktati ili ne – pokušaji i pogreške) i toga kako treba da učimo decu dovode do nesistematičnosti u vaspitanju. Deca beleške o životu i drugima hvataju usput – iz našeg nekonzistentnog ponašanja. Učimo decu da ne lažu, a kada pozove Kirbi prodavac na telefon kažemo detetu da mu odgovori da nismo kod kuće.
Vratimo se na priču sa početka, u razgovor između Jelene i Zorane se priključila Ivana. Kada je Zorana počela da se približava Ivani, Ivana je to primetila i reagovala asertivno, govoreći da joj ne prija blizina između njih. Aktivno i uvažavajući druge se potrudila oko stvari koje joj čine neprijatnost, a činile su neprijatnost i Jeleni. Neka druga osoba, ili možda baš njih tri, bi reagovale da su nešto neprimereno primetile u tuđem odnosu, prema deci, prema invalidnom licu, neko bi recimo kesu za smeće, koju je njegov komšija izbacio kroz prozor petog sprata, bacio u kontejner, sklonio bi ugroženog psa sa ulice… Dopunite primere svojim primerima.
Ćutanje je zlato?
Sada se možda neki pitaju zašto bih ja to radio ako su drugi plaćeni da to rade ili zašto to da radimo umesto da ‚‚nateramo‚‚ te ljude koji se loše ponašaju da se drugačije ponašaju? Ima i onih koji su više za ‚‚ne zanima me kako se drugi ponašaju i kako dolaze do svog cilja ukoliko sam ja ok sa ovim što ja radim‚‚.
To je pitanje cilja. „Da bi zlo napredovalo, dobri ljudi trebaju samo – ne činiti ništa.“ reče Edmund Burke, a možemo to reći i ovde za svaku ‚‚to se mene ne tiče‚‚ situaciju. Ukoliko želimo da svet oko nas bude bolje mesto za sve, uz to neizostavno ‚‚neko za to prima platu‚‚ moramo da imamo na umu i koji je naš lični doprinos ili štetu u svemu tome. Računica se ne svodi uvek na novac. Ukazivanje na isključivo tuđu odgovornost jeste pokrivanje očiju za sopstvenu odgovornost u celoj priči. Samo ukazivanje na to (samo među nama) da neko ne radi svoj posao, ne čini zapravo ništa. Ta osoba koja ne radi svoj posao najverovatnije neće trpeti posledice, ali će ostali koji zavise od njenog rada trpeti. I tako se postepeno stvara lanac onih koji neće da rade za istu platu – dok njihov kolega ne radi, što utiče na još veći broj ljudi koji trpe od njihovog nerada.
Život možemo živeti iz pozicije Kalimera koji govori ‚‚Nepravda‚‚ ili držeći ga u svojim rukama onoliko čvrsto koliko god da je to jednom ljudskom biću moguće, zdravo i na dobrobit. Treba imati na umu da ipak nismo svemogući. Uključujući se u različite korisne akcije oko nas ili započinjući novu mi doprinosimo našem društvu, a i nama samima. Učeći decu da se dobro ipak dobrim vraća (pa makar to bilo samo kroz prijatna osećanja), mi oblikujemo jedno stanje uma koje vodi ka boljitku našeg društva.
U dovoljnom broju, ako se ponašamo empatično, humano, društveno odgovorno i korisno, mi možemo anulirati efekat koji je stvoren, a to je da nam se čini da se rad, trud, pravednost i dobročinstvo ne ceni i ne isplati. Shvatajući da smo neizostavni deo problema (a to nisu samo društvo, mediji, učitelji, vršnjaci…), možemo promeniti naš život i postati deo rešenja. U početku i mali koraci nam se čine kao Don Kihotova borba sa vetrenjačama i da smo sami protiv svih, ali korak po korak preuzećemo dovoljno kontrole nad onim sa čime se susrećemo svakog dana.
Da li ste Vi vozač svog života, suvozač ili tek poneki stoper koji čeka na tuđu samilost?
P.S. Ukoliko ste aktivan član nekog udruženja, društva, ili imate lepe reči za neki aktivistički centar u našoj državi, molila bih Vas da u komentarima ostavite par lepih reči o njima i neki kontakt, kako bi i drugi ljudi čuli za njihov trud i zalaganje da ovaj svet postane lepše mesto za život. Takođe bih volela da pročitam Vaše komentare na koji način Vi lično menjate svet na bolje, čak i ako ne pripadate nekom pokretu. Hvala svima
🙂
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Heather Mount on Unsplash
Pre izvesnog vremena, imala sam jedan ozbiljan problem oko koga sam se baš mučila. Nekako kao da mi je svaki moj korak pogoršavao stanje, počela sam da tonem.
Onaj ko je prolazio već kroz to (a ja jesam), zna te neke znake koji ukazuju kako silaziš sa puta na ‚‚stranputicu‚‚. Stranputica je možda preteška reč, ali sam se plašila da ukoliko se ne pobrinem za to na vreme, da će mi posle biti još gore. Iz tog razloga, kao i uvek kad imam neki problem koji mi je naizgled nerešiv, obratim se iskusnom i kvalitetnom terapeutu. U tom trenutku mi se činilo baš zgodno da to bude poznati terapeut kod koga inače ne idem, a ja nemam problem sa otvaranjem, tako da je bilo prosto splet okolnosti da odem baš kod njega.
I otvorila sam se i dobila neke povratne informacije, ali i ‚‚žaoku‚‚. Upućeno mi je nešto vrlo negativno (da ne kažem maliciozno) – upućen mi je komentar koji nije bio na mestu, mada mislim da ga taj terapeut nije bio svestan, da mu je taj komentar skliznuo niz gomilu reči. Ali sam ga zapazila. Doduše, nisam odreagovala kao što bih inače. Kako je to bilo pred kraj seanse, a ja sam bila poprilično emotivna i u šoku, nisam skrenula terapeutu pažnju na to, nego sam otišla kući sa tim osećanjem, nekim jadnim. Osećala sam se nekako iznevereno, kao da taj terapeut ima loše mišljenje o meni, a da mu je to sad slučajno u razgovoru skliznulo sa jezika, inače ne bih dobila tu potvrdu mišljenja. Onim mojim krhkim svetlom u meni je nepažljivo rukovao. Osećala sam kao da me ta osoba uopšte ne poznaje i ne želi da me upozna. I to me je zabolelo.
Sedeći u fotelji i klijenta i terapeuta, jasno mi je da nekada naše reči budu nenamerne. Niko od nas nije savršen i ok je grešiti. A kako se radi o delikatnosti duše znam i da nije svaka seansa takva da klijent ode kući sa osećajem olakšanja. To čak ni ne očekujem kada sam u poziciji klijenta.
Meni je, kao terapeutu, najteži i najlepši susret do sada bio tokom jedne konsultacije sa osobom obolelom od kancera, kada je meni lično kao terapeutu bilo teško ne podeliti suze, a opet je na kraju ispalo da baš imamo razlog za osmeh, jer neko ko vam se poverio, osetio je da mu želite dobro i razumete i prihvatate ga. Taj osećaj da ste nekome učinili dobro, pa makar nečim tako naizgled jednostavnim, čini da se ta neka svetlost u nama pojača, pojača smisao i veru u bolju budućnost. To ja osećam i kada sam klijent i kada sam terapeut.To su oni dragoceni trenuci koji se pamte. To se dešava kad postoji dobar, koristan i kvalitetan odnos između terapeuta i klijenta, odnos u kome se nekad otkrivaju tajne boli koje nikome ne pričamo, odnos u kome se ne osuđuje.
I većini ljudi samo to i treba u osnovi, od nekoga koga cene.
Prihvatanje.
Poverenje.
Razumevanje.
Ljubav.
Ja prva to očekujem na terapiji, da me neko prihvata kao osobu sa svojim manama, vrlinama, da poverenje koje smo izgradili neće biti narušeno, da terapeut ima dovoljno profesionalizma da odbije da radi sa mnom ako me iz bilo kog razloga ne želi kao klijenta.
To i nudim i dajem klijentima na savetovanju. Moguće je sasvim da se neka moja znanja ne uspeju iskoristiti tokom seanse, ali ljudskost i posmatranje osobe kao vrednog bića mora biti uvek prisutno – ljudi nisu dijagnoze. Dovoljno je teško klijentu odlučiti se za terapiju, a tek nastaviti terapiju – to je za svako poštovanje, jer rad na sebi često iziskuje neprijatnost suočavanja sa teškim ličnim stvarima. Mi, terapeuti/savetnici, smo ‚‚lekari duše‚‚ i naše greške mogu imati posledice, kao i kod drugih lekara. U psihologiji najviše ima one reči ‚‚zavisi‚‚ jer svako je individua za sebe, svaka situacija posebna, i tako je treba posmatrati. Moguće je sasvim, da nekome kao takva, sa svojim vrlinama, manama i načinom rada, ne odgovaram kao terapeut i to je ok.
I verovatno bi moja greška, kao osobi koja je potražila pomoć, bila da nisam preispitala onu ‚‚žaoku‚‚ sa nekim drugim terapeutom, kao što jesam. Da mi se to desilo pre, kad sam bila ranjivija i podložnija uticajima drugih, verovatno bih nastavila da tonem, tu ‚‚žaoku‚‚ bih shvatila kao potvrdu svojih mana. Ne bih ni potražila drugo mišljenje.
Ovaj put jesam, imala sam dovoljno samopouzdanja i znanja da razumem da je komentar odraz delom te osobe, a ne mene same, da zapravo nema veze sa mnom.
Ili rečima mog divnog (drugog) terapeuta: ‚‚I najbolji terapeuti imaju svog Roditelja i Dete (Roditelja i Dete u sebi)‚‚. Dete koje se buni, igra, kaže ono što ne bi smelo, nepromišljeno, slobodno… I najbolji terapeuti mogu i smeju da pogreše.
I ja to razumem, ali sada isključivo biram da idem kod nekoga ko će moje vreme za mene učiniti vrednim, ko će pružiti razumevanje, ko mene i moj problem neće otaljati i površno ga sagledati izvodeći zaključke koji nisu na mestu, ko će me ponegovati – jer za to ima kapacitet, kome neće biti stalo samo do novca. Kao klijent imam na to pravo, da tražim terapeuta koji je u skladu sa onim u šta verujem i sa onim što mi je potrebno…
I da, to je ono što nam svima treba, više razumevanja, ljubavi, dozvola, više rada na sebi i svom zdravlju, više radosti, više hrabrosti…
Više onih koji će se brinuti za svačije dobro, više onih koji žele dobro drugima, više nas koji radimo na sebi, a time činimo dobro i sebi i drugima…
I tražimo najbolje za sebe, ono što sam novac ne može kupiti, jer u mojoj ‚‚mantri‚‚ to glasi:
‚‚Ti si najpre čovek.
Jedinstven.
Sa svojim pogledom na svet.
Sa svojim doživljajem sveta.
Sa svojim vrednosnim sistemima.
Tvoje vrednosti ne moraju biti iste mojima.
Ti si prihvaćen(a) ovde gde si, sa vrlinama i manama.
Ja sam kao i ti, sa svojim vrlinama i manama.
Tebe prihvatam sa svim tim što imaš da kažeš, dobrom i lošem.
Nekad se desi da sam ja već prošla kroz to što ti sada prolaziš, ali naši putevi do cilja mogu da se razlikuju.
Sasvim je u redu da imaš svoj put, moje je da te (ako mi dozvoliš) ohrabrim u njemu.
Na oboma je da izaberemo da li ćemo taj put zajednički prelaziti, ok je ako izaberemo da ne.
Ja ti u svakom slučaju želim dobro.
U ovom prostoru su lek i suze i smeh i zagrljaj i reči.
U ovaj prostor si dobrodošao/la!‚‚.
I to me nekako podseća na pesmu ‚‚This little light of mine, I’m gonna let it shine… Let it shine, let it shine, let it shine!‚‚
Negujmo svetlost u sebi, ne dozvolimo da nam se ugasi!
Ukoliko Vi želite da okrenete novi list u svom životu, da poboljšate svoj život u narednoj godini, da nastavite da negujete svetlost u sebi ili biste samo da kažete nekome nešto u poverenju ko bi Vas saslušao i razumeo, bez osuđivanja, zakažite svoj termin.
Želim Vam više svega dobrog u 2019. godini!
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Diego PH on Unsplash
Igra kao osnovna aktivnost dece na predškolskom uzrastu, ima sve karakteristike kojima se podstiče dečiji sveukupni razvoj, zadovoljavaju potrebe i ispoljavaju potencijali. Pravilno osmišljena i organizovana, uz adekvatnu ulogu roditelja, igra ostvaruje svoju edukativnu funkciju.
Izbor igračaka i igara u vrtiću je na vaspitačima, a kod kuće na roditeljima. Ni jedni ni drugi ne bi trebalo da zaborave da je za zdravo i srećno detinjstvo ljubav, nežnost, toplina, druženje i radost nešto što bi trebalo da je stalno prisutno u odgajanju i vaspitavanju dece.
Vaspitači i roditelji se moraju staviti u ulogu saigrača u igrama sa decom, približiti im se. Decu nikako ne treba zadovoljavati samo skupim poklonima i malim uživanjima, veća je radost zajedno sa detetom napraviti igračku. Odabirom igračke možemo uticati na dete tako što ćemo ga motivisati na igru kojom se podstiče mašta, kreativnost, strpljenje, fina motorika, koordinacija pokreta, socijalizacija.
Igra nije beskonačni niz aktivnosti na koje upisujemo dete, da koristi vreme u kom bi inače bilo zaokupljeno igrom i maštom. Iz dosade zapravo i proizilazi mašta i kreacija novih stvari. Kada ih onemogućavamo da osete nekad i dosadu, boraveći u igraonicama ili stavljanjem pametnih uređaja u njihove ruke, onda se njihovi kreativni potencijali ne razvijaju u dovoljnoj meri. Kada ih ne učimo da igraju lastiš, vije, ćorave bake, školice i kada im ne dozvoljavamo da se penju, vrte u krug i budu na taj način aktivna mi ih udaljavamo od njihove prirode i od pravilnog razvitka.
Pravilan pristup dečijoj igri i njenom korišćenju kako u vrtiću, tako i u porodičnom okruženju, treba da polazi od stanovišta da je igra upravo klica, zametak buduće stvaralačke delatnosti čoveka. Pristup koji roditelji imaju prema detetu i igri može da ima značajan uticaj na detetovo shvatanje sveta i na stvaranje skripta (životnog plana) koji će dete pratiti kroz život. Kroz igru detetu se mogu uputiti dozvole da bude ono što jeste i da ga prihvatamo i volimo takvo kakvo ono već jeste.
Dozvole:
– Detetu se pokazuje da je željeno i voljeno kroz negu i igru sa njim.
– Dozvoljava mu se da bude dete i da se igra na način na koji je odgovarajuć njegovom razvoju i interesovanjima.
– Detetu se ostavlja dovoljno prostora i vremena za igru (samostalno, sa vršnjacima, roditeljima i ostalima)
– Detetu se pružaju mogućnosti za učestvovanje u igrama svojih vršnjaka, recimo svojih rođaka sličnog uzrasta.
– Dete dobija igračke koje želi (ne sve i ne odmah, kao zamena za pažnju i ljubav), bez obzira na to da li odgovaraju polu kojem dete pripada. Detetu se omogućava uvid u sopstvene rodne uloge kroz igračke koje mu se daju, kao i uvid u rodne uloge suprotnog pola. Aktivnosti igre mogu biti rodno neutralne i dete se podstiče na uživanje u igri, a ne na pobedu kao cilj.
– Detetu se pruža prilika da isproba stvari koje ga mogu zanimati.
– Detetovoj igri se posvećuje pažnja i okružuje se pored odraslih i drugom decom sa kojom bi moglo da se igra na istom – dečijem nivou.
– Detetu se dozvoljava da deli sa drugima, u igri se dele igračke, ali i emocije.
– Detetu se nude igre koje su srazmerne uzrastu deteta, igre kojima se igra su izazovne ѕa nivo dečijeg razvitka i nisu previše napredne za njegov nivo razvoja i nose poruku da dete je dovoljno pametno, sposobno i da može da napreduje.
– Detetu se dozvoljava da bude ljuto, tužno, ispoljava emocije, sve, pa i neprijatne emocije – ukoliko oseća gubitak u igri, neko drugi je pobedio i sl. dete slobodno ispoljava adekvatne emocije, ume da izgubi u igri, ali ume i da pobedi i da čestita drugu na fer igri.
Nažalost, postotak dece koja nisu proživela ispunjeno detinjstvo u pravom smislu te reči je sve veći. Jedan od mogućih načina za ispravljanje loših usmerenja od strane roditelja jeste kroz davanje prethodno navedenih Dozvola detetu.
Deca koja su odrastala među odraslima i nisu naučila na kontakt sa grupom vršnjaka bi trebalo da imaju podršku odraslog koji bi ih polako uvodio u igru sa drugom decom i podstrekivao na zajedničku igru.
Deci je potreban boravak napolju, na bezbednim površinama prilagođenim deci, daleko od kompjuterskih ekrana, ali i toliko sveprisutnih igraonica i rođendaonica gde odrasle osobe animiraju decu na ono što bi po pravilu trebalo da je dečija spontana aktivnost, igra i druženje.
Pažnja koja se pruži detetu tokom igre nagrađuje detetovo dalje blagostanje, jer detetu nije neophodna pažnja samo tokom stresnih situacija (tokom detetovog neraspoloženja, bolesti…).
Roditelj se igrajući sa detetom uči da obogaćuje sopstveno unutrašnje Dete i da pritom razrešava i kod sebe neke stvari koje bi možda bile zapostavljene. Time lakše prepoznaje sopstvene potrebe iz detinjstva i lakše mu je da odgovori na njih ukoliko su one potrebne i njegovom detetu.
Igra je aktivnost za koju ne postoji škola, baš kao ni za roditeljstvo, ukoliko zajedno sa detetom učimo da se igramo, mi se zajednički obogaćujemo i razvijamo kvalitetniji i trajniji odnos sa detetom.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Jenn Evelyn-Ann on Unsplash
Pre nekoliko godina, dobili smo na radnom mestu na poklon cveće, svaka od nas po jednu ciklamu.
Nije se znalo koja je lepša, boje razne, da sam morala da biram ne bih znala koju bih pre.
Ali nisam morala da biram jer je moj poklon, i poklon nekih drugih koleginica dat ko zna kome. Što bi se reklo ‚‚Kuma dala – Kuma odnela‚‚.
To je bila jedna od onih nepravednih stvari koje nikako da progutate, kad vam neko oduzme nešto vaše – zasluženo. Neki bi komentarisali pričom o Kalimeru, nepravda, pa to ti je… Bila sam tužna, ljuta, razočarana…
Nije mi to selo, nisam to progutala, ali sam nastavila da radim, negde sam to zatrpala duboko u sebi.
Godine su prošle, na neki način slična situacija – nešto što sam mislila da sam zaslužila – nisam dobila. Iste emocije sam osećala kao i onda vezano za ciklame.
Vraćala sam se kući drugačijim putem nego onim kojim inače idem, sve sa mišlju da razbistrim glavu, da razjasnim sebi kako se to uopšte moglo dogoditi.
Pogledala sam u desno i videla cvećaru i u njoj su bile poređane ciklame, savršene, kao one godine. One što su bile date na uvid, a nikad dobijene.
Ušla sam u cvećaru i kupila dve, jednu za mamu i jednu za mene, znajući unapred da će kod nje ostati obe, jer je kod mene pretoplo.
MOJE CIKLAME!
I setila sam se tek tada zašto sam ih kupila, zbog onih ciklama i zbog svih ‚‚ciklama‚‚ koje nisam dobijala od detinjstva, naučila sam sebe da i kad padnem ispit odem i kupim sebi neku sitnicu, utešnu nagradu.
Jer ima jedna rečenica koju je moj deda govorio kad idemo na put bez njega, a to je: ‚‚Pozdravi ko pita za mene‚‚, ili ono filmsko: ‚‚Mene, ako se sete – sete se‚‚ a u tome leži sva dozvola koja nam je potrebna, sva nega koja nam je potrebna, sva ljubav koje smo željni – ona koju sami sebi treba da damo i da je ne očekujemo od drugih upirući se do visina da nas primete, da vide naš trud, da nas vole. Jer nam ta želja može biti retko ispunjena baš onako kako je mi zamišljamo i želimo je i baš onoliko koliko nam je potrebna. Ali zato možemo sami sebi pokloniti ono što zaslužujemo, dati sebi dozvolu, pohvalu, ljubav, ciklame…
Iz tog razloga kažem sebi i Vama – ne čekajte na druge da Vas primete i daju Vam ljubav i sve ono što zaslužujete, dajte to sebi već sada i ne dopustite da se to naziva sebičnošću, jer to sebičnost nije.
tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Idan Arad on Unsplash
Tokom godina imala sam priliku da radim u nekoliko vrtića i to baš sa grupama koje su bile mlađe od 6 godina i i dalje su spavale u vrtiću. Dešavalo se da je bilo dece koja su dodirivala tokom ležanja u krevetu, što može biti jedna od razvojnih karakteristika upoznavanja sopstvenog tela i osećaja zadovoljstva prilikom dodira polnih organa. Što je veći broj dece bio u grupi, manje im se posvećivala pažnja, manje su dobijali nege – nažalost, vaspitači imaju tu nemilu presiju da u prekobrojnim grupama gledaju samo da decu žive vrate kućama, kvalitet rada i odnosa sa decom mora da trpi.
Počela sam da radim u privatnom vrtiću, upola manje dece a više nas – kadra. Može se reći, idealni uslovi za sazrevanje dece. Ono što sam primetila jeste da su tu i tamo bila deca koja bi se dodirivala, ali to nije bilo svakodnevno prilikom spavanja kao u državnom vrtiću. Sa povećanjem broja vaspitača, nijedno dete više nije imalo tu ‚‚praksu‚‚ bar dok su bili kod nas na spavanju, a ni dok su imali aktivnosti. Nikada nisu bila prekorevana od strane nas, niti sam to videla da to čine vaspitači u državnim vrtićima.
Negde sam mislila da je moguća korelacija između toga koliko dete nege u toku dana dobija, jer upravo u vrtiću provede nekad najviše budnih sati, i toga koliko dete onda ima potrebu da samo sebe izneguje, na način na koji mu pričinjava zadovoljstvo i neku vrstu opuštanja. Kada je puno dece u grupi, a malo vaspitača, dečije potrebe NISU zadovoljene, makar mi brojali po broju obroka, crtežima urađenim ili naučenom pesmicom/matematičkim pojmom.
Detetu treba zagrljaja da bi napredovalo, treba mu pažnja i povratna blaga reč, u velikoj grupi to se ne čuje od sveopšte buke.
Rađena su brojna istraživanja na tu temu. Ta nega, a pod tim mislim na sve ono što je od čoveka, empatično, sa nežnošću i razumevanjem je neophodno i mi zakržljavamo na ovaj ili onaj način ako to ne dobijamo, nežan dodir je bitan. U nekim zemljama nije praksa da vaspitač sme da zagrli dete, jer se to može tumačiti kao nešto perverzno. U privatnom vrtiću u kom sam radila je bila praksa da mi budemo ‚‚zamena‚‚ za majke da deca budu nežno tešena i da ukoliko treba i zaspe na nama u zagrljaju prilikom adaptacije na vrtić. Neretko bismo utrnule u tom položaju, ali svaka adaptacija makar potrajala duže je bila sigurna zona za dete da se iznenada (za nas iznenada) otisne posle par dana ili čak nedelja među decu i igračke koje je iz sigurnog krila do tada gledalo.
Sigurnost koju dete oseća u svetu koji ga okružuje je jako važna. Deca izlaze iz svojih porodica u novi svet koji nije usmeren samo na njih. Potrebno im je prihvatanje. Imajući to na umu, važno je reći da se masturbacija kod dece smatrala do skoro, a neki je još smatraju nečim što dete ne bi trebalo da primenjuje, što je zabranjeno, što će izazvati posledice po psihu i sl. Deci se i dalje šalju takve poruke i sankcioniše se takvo ponašanje, naročito u izrazito religioznim porodicama. Ako primenjujemo stroga pravila, ako ne pokazujemo deci dovoljno nege i ljubavi koliko im je potrebno, ona će tome težiti kad odrastu. Težiće poznatom ‚‚nedovoljnom voljenju‚‚ ili ‚‚nevoljenju‚‚ i tako kroz generacije, ukoliko ne rade na sosptvenom razvoju, jer mi ne možemo pružiti drugome, pa ni svojoj deci, ono čega u nama nema.
A kako pristupiti prema svom detetu?
Probajte sa pojačanom pažnjom, sa proverom da li se dete suočava sa nekim problemom o kojem Vi možda ne znate ništa (emocionalne reakcije na dobijanje brata/sestre, svađe i razvod roditelja, problemi među vršnjacima, mogu da budu okidač za takvo pojačano ponašanje). Poenta je u neprekorevanju. Ukoliko primetite da to dete ne radi javno, to je ok, problem je kada ponašanje postane javno ili povređujuće ili usmereno ka nekome drugom. Dakle u tim situacijama sa detetom osim pojačane nege i pažnje, moramo razgovarati smireno, objasniti da postoje neki delovi tela koji nisu za svačije oči, normalizovati dečije ponašanje (jer ono najverovatnije ne razume seksualnu konotaciju koju mi odrasli pripisujemo tome), objasniti da se dodiri mogu davati drugima samo ako drugi to žele i da je u redu da tražimo zagrljaj ako nam je potreban i sve drugo što nam je potrebno.
Ukoliko se kao odrasli osećamo nezadovoljno, usamljeno, ukoliko ne dobijamo nege i ljubavi onoliko koliko nam je potrebna, neretko se dešava da skliznemo u ono naše dečije i da tako zadovoljimo sopstvene potrebe. Nekada su to samo neiskazane želje za bliskošću sa drugom osobom. Podsticanjem Deteta u nama, od strane nas samih i/ili nama značajnog drugog, ukoliko mu dozvolimo da nas poneguje, prihvati, voli, može da doprinese tome da se osećamo zadovoljnije, ispunjenije i da se lakše nosimo sa svakodnevnim izazovima.
Kao što kaže Stephen Chbosky: ‚‚Mi prihvatamo ljubav koju mislimo da zaslužujemo‚‚.
Razmislimo o tome da li zbog toga propuštamo onu vrednu ljubav koja nam se nudi?
Autor teksta: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Caroline Hernandez on Unsplash
Ovo je jedan od mojih intimnijih tekstova.
Pre desetak dana mi je bio rođendan, pozvala sam svoje bliske prijatelje na jedan jako mali skup, piće, hrana i druženje…
Bitnije od onoga ko je bio je bilo ko zapravo nije. I možda bih potisnula to, da nisam u toku jednog današnjeg razgovora došla do te teme. I tada sam shvatila koliko mi je zapravo teško. Elem, meni bitna osoba u životu se javila i rekla da ne može doći, jer joj je iskrslo nešto lepo, da joj je žao zbog mog rođendana, ali u fazonu biće ih još… Ja sam samo rekla da se nadam da će ih biti i poželela lep provod, odistinski.
Međutim, desile su se neke stvari u međuvremenu koje su me malo vratila u realnost, gde i na svojim i na primerima iz moje bliže okoline vidim koliko zapravo nas ljudi podrazumevaju. A vrlo često, kada su nam oni potrebni – njih nigde! Podrazumevanje ide u oba smera, pa smo i mi jedni od tih koji nekoga u životu podrazumevaju.
Porodicu ne možemo birati, ali prijatelje možemo i neretko se desi da bolje proberemo prijatelje i bolje nam oni žele od porodice i naše ‚‚krvi‚‚.
Mene je to prvi put raspametilo, to podrazumevanje da će neko uvek biti tu, pre nekoliko godina kada mi je stigla poruka na mobilni da je jedna od mojih bliskih drugarica umrla. To je bilo ono vreme kada ste u svojim dvadesetim godinama i kada i dalje naivno mislite da samo stari ljudi umiru i baš ako je neko rođen bolestan. Niko od nas nije znao da je njoj baš toliko loše, niko nije znao, pa ni lekari do poslednjeg časa šta je sa njom. Mene je trglo to što jedna tako mlada osoba puna života može da umre, nenadano, od neke bolesti koja se lako otkriva i leči. I plakala sam i gušila sam se, i tu su bile one druge moje i dalje bliske drugarice kojima je isto bilo teško, ali smo se držale zajedno, dok smo jednu od nas ispraćale da je nikad više ne vidimo.
Dugo sam je sanjala, pričala sa njom u snu, prepoznavala sam njenu karakterističnu kosu i usne na drugim devojkama u snu i realnosti… Osećala kajanje zbog svega neizrečenog o jednoj predivnoj osobi, uspešnoj, koje više nema.
I jače sam ulagala u odnose sa drugima posle toga, davala sam više od sebe drugome, htela da se nađem tu kad god je potrebno, da budem bliskija, a neretko i potrebnija. U svim odnosima, od prijateljskih do partnerskih, a neke sam za mene tada štetne odnose prekinula.
I umelo bi da me povredi, to što nema povratne reakcije, to što kada pružaš, čak i kada ta osoba iskaže želju za tim odnosom, odjednom se sve zaustavlja. U momentima kada je tebi potrebno, nema odgovora. A bilo je teških trenutaka kada bih samo htela nekome da ispričam i to je to, bilo je lepih osećanja zbog nečega koje bih htela da podelim i to je sve. Ali nema odgovora. Nema povratne informacije, nema reakcije, nema prihvatanja, bliskosti, povezivanja, produbljivanja odnosa, a na kraju ni komunikacije.
Setila sam se danas one rečenice ‚‚Nisam dovoljno bogata da bih kupovala jeftine stvari‚‚, tako i u odnosima, ‚‚Nisam dovoljno bogata da bih imala beznačajne odnose‚‚ i ‚‚Nisam dovoljno bogata da ne tražim bliskost u odnosu, koja mi je uzvraćena‚‚ i Vi već nastavite svoj niz.
Setih se moje tetke koja je komentarisala kako cveće ljudima koje volimo nosimo najčešće samo na njihovim sahranama. I sada kada razmislite kada ste Vi poslednji put dobili neko ‚‚cveće‚‚ a cveće može biti lepa reč, utešan razgovor, ponuđena pomoć, razmislite ko Vam je to pružio, razmislite kome ste Vi pružili, a da Vam nije uzvraćeno, a moglo je biti… Ili Vam je baš naprotiv, uzvraćeno!
Postoji bar jedna osoba u mom životu kojoj ja nisam uzvraćivala bliskost iako je ona jedna od retkih koja se našla tu kada mi je trebalo. Izvinila bih joj se milion puta, zbog svoje gluposti i podrazumevanja našeg odnosa. Ja sam za nju bila ta sa kojom je ona prekinula kontakt zbog toga.
Razmislite o osobama koje Vas okružuju i počnite da cenite one koji su tu za Vas i kad je dobro i kad je loše. Razmislite koje odnose gubite,a koje uporno gajite iako su možda i štetni po Vas. Razmislite o svima onima kojima niste rekli da ih cenite, volite, o onima koje niste pitali kako su… Možda nije kasno.
I ponavljam kao u jednom drugom mom tekstu citat, između dve osobe ima 20 koraka prostora, svaka mora načiniti svojih 10 ka onoj drugoj osobi da bi se srela sa tom drugom osobom na sredini, nije na nama da stalno činimo jedanaesti, dvanaesti, trinaesti… Nije ni na onoj drugoj osobi.
Zato cenite ono što imate, volite i pružajte onome ko Vas na to podstiče, a i uzvraća Vam istom merom i proverite koliko koraka ste napravili u odnosima koji Vam ne odgovaraju.
Autor teksta: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by rawpixel on Unsplash
U ovom trenutku postoji mnogo, mnogo mladih ljudi, a i onih starijih koji se pitaju da li je sa njima sve u redu, a najčešće nemaju od koga da dobiju odgovor ili se u njihovoj porodici, zbog njihove različitosti od ostatka porodice govori o njima kao o izvoru problema.
Neki potraže pomoć terapeuta, neki su okovani svojom nemogućnošću nalaska rešenja, jer im psihološka ili neka druga odgovarajuća vrsta pomoći nije dostupna.
Oni koji potraže pomoć, ne samo da traže odgovore po pitanju sopstvene normalnosti, nego je najčešće prisutno i ono da žele da razumeju stavove i razmišljanje svoje okoline, uprkos tome što baš ta okolina nema razumevanja za njih same.
Neretko se činjenica da idu kod terapeuta mora sakrivati, jer bi na taj način njihova okolina još više posramljivala osobu koja je potražila pomoć ‚‚jer normalni ne idu na terapiju‚‚.
Prvi susret sa terapeutom obično donosi određeno olakšanje, gde osoba nekad prvi put govori stvari koje nikad nikome, pa ni samoj sebi, izrekla na glas.
I prvi put, ako terapeut nije rigidan, klijent dobija dozvolu da bude onaj kakav zapravo jeste, bez uvijanja, razmišljanja šta će terapeut pomisliti o njemu/njoj, kako će se to odraziti na njihove dalje susrete i sl.
Međutim, iako donosi određeno olakšanje, terapija nosi i sopstvene zadatke koje moramo razrešiti, jer dolazimo kod terapeuta obično tek onda kada vidimo da sami ne možemo dalje, da nema izlaza na bolje sa snagama koje posedujemo.
Rad na sebi je obično težak rad, jedno je razumeti zašto je promena za nas dobra, a potpuno nešto drugo je praviti promenu, i trpeti menjanje starih načina funkcionisanja, razmišljanja, uopšte starog Ja.
Okolina, naviknuta na to da smo ranije pristajali na određene vrste odnosa, ne želi da menja te načine, nego ponovo pokušava uspostaviti ravnotežu koja je vladala pre. Odupiranje vraćanju na staro, pređašnje stanje je jako izazovno za neke klijente, jer sam uvid i želja za promenom nisu dovoljni. Naročito je teško onim osobama koje su dugo u svom problemu trpele, istrajavale. Ali nije nemoguće. I menjaju se ljudi, na bolje, na ono kako im zaista prija i odgovara.
To nekad znači da će izgubiti oko sebe osobe sa kojima su na neki način bile bliske, iako prava bliskost znači i prihvatanje promena u ličnosti kada su one na bolje.
Jedan primer je kada recimo osoba prestane da pije alkohol, svaki izlazak sa društvom u okolini gde je alkohol društveno prihvaćen je podsećanje da osoba više na neki način ne pripada tom svom dotadašnjem krugu ljudi. Često se takva promena navika, zavisnosti ili prosto ponašanja promatra sa podozrenjem, sa pokušajima vraćanja na pređašnje ponašanje ili čak sa etiketiranjem od strane okoline, jer se osoba procenjuje boljom/lošijom od svoje okoline i okolina pokušava da je vrati na ‚‚svoj nivo‚‚. Istrajavanje u svom novom boljem Ja se nekad odvija poprilično teško, jer nam je važno da budemo prihvaćeni.
Ukoliko je neka osoba bila neasertivna u svom ponašanju i nije umela da odbija zahteve svoje okoline, nego je pristajala na sve, logičan zaključak je da će se prvi pobuniti protiv njene nove asertivnosti oni koji su imali koristi od osobinog neasertivnog ponašanja, oni kojima je ona činila usluge, ispunjavala želje, pa čak i na sopstvenu štetu. Neki ljudi posmatraju to sa strane i podržavaju osobu u tome da se odvoji od takvog života, ali to osobi ne polazi za rukom i svaka nova situacija kod tih posmatrača donosi određene frustracije, jer bivaju ‚‚neposlušani‚‚. Često se svaka od tih komunikacija završava na Igrama i dramskom trouglu. Iza svakog ponašanja postoji neka logika, koja možda nije logika odraslog čoveka koji je dobro odmerio svoja ponašanja, razmišljanja…
Terapeut tu stupa na scenu kao osoba koja može da u saradnji sa klijentom dokuči razmišljanja svog klijenta i sa njim razradi načine na koje bi klijent mogao ostvariti korist.
U poslednje vreme, najčešće reči koje čujem od klijenata su da oni nemaju sa kim da pričaju o svojim problemima, da se osećaju usamljeno, jer niko nije tu za njih.
To je jako tužno čuti i verujem da će toga biti sve više jer se ljudi sve manje posvećuju jedni drugima iako su čak i u intimnom odnosu. Više gledamo u ekrane i šta kod komšija/onih drugih ne valja, nego što gledamo u sebe i svoju porodicu i kako bismo mogli pomoći i podržati jedni druge.
Često je dovoljno da samo budemo tu za nekog, da nam samo kaže, ne moramo ni da odgovorimo, već da saslušamo.
Mnogo terapijskih sati bi se uštedelo kada bi, pre svega:
– roditelji, zaista stali i saslušali svoju decu ispunjavajući njihove potrebe, a ne samo materijalne želje i predstave o tome šta roditelji misle da je deci važno;
– deca dobila od roditelja i nekad izvini, pogrešio sam, nisam umeo bolje, značiš mi, volim te…;
– partneri češće bili usmereni jedno ka drugom u bliskosti, umesto u ‚‚odrađivanju‚‚ svakodnevice;
– ljudi razumeli da ne razmišljamo svi jednako i da mora postojati tolerancija i trpeljivost sloboda koje ne krše slobode drugih ljudi…
Nažalost, neka deca shvate vrlo rano da neće nikada dobiti od svoje porodice potvrdu svoje vrednosti i tu dugo očekivanu ljubav, neka deca iako su odrasla ili čak pred penziju i dalje streme ka istoj potvrdi, sve dok su im roditelji živi…
Nekada terapija može pomoći da nađemo ljubav u nama samima i da je negujemo, da volimo sebe i druge svojim celim bićem, jer kako je rekla Majka Tereza
‚‚Najgore siromaštvo je usamljenost i osećaj da nisi voljen.‚‚
Nekada, kada izađemo iz zajednice koja nas je sputavala u kojoj nismo imali osećaj voljenosti i prihvatanja, uspemo da naiđemo na prihvatanje nekih drugih koji su nam do tada bili na neki način nevidljvi. Kada konačno zatvorimo za sobom vrata, otvori se novi prozor nade.
Sreća prati hrabre…
Tekst: Gordana Belocić – Psihoterapijski savetnik
Photo by Kristina Tripkovic on Unsplash
Čovek se uči dok je živ i dok živi može da uči od drugih i razmatra ideje. Ja sam u poslednja tri dana naučila mnogo o sebi – pre svega, o svojim granicama i o otvorenosti prema drugačijim iskustvima od onih za koje sam do sada znala i dopuštala da mi se dese.
Tokom 3 dana rada u radionicama u grupi i razgovora sa Trudi Newton (koja je britanski TA terapeut i edukator) sam povratila veru u moje lične kapacitete – pre svega mog osnovnog poziva koji je vaspitački. Zašto ovo naglašavam? Zato što je zapravo rad sa decom taj koji je oblikovao mene kao terapeuta- savetnika, on je bio moja startna pozicija. Ne psiholog (jer ja nisam psiholog), nego vaspitač. Čak ni kada imate svoju decu – nije isto iskustvu koje ima vaspitač koji to iskustvo ume da ceni.
I ostao je taj moj poziv moja pozicija, jer smatram ga posebnijim iskustvom od drugih – posrednijih iskustava u radu sa decom i odraslima (poput pedagoga, psihologa koji ne rade u vaspitnoj grupi). I ne samo iskustvom, nego nikad jasnijim uvidom za razumevanje čoveka i čovečije duše. I kolika je nepravda to što je vaspitački poziv unižen. Vaspitački poziv je unižen čak i od srodnih poziva (pedagoških, psiholoških i od društva uopšte) na nivo roba koji vodi dete, kao što je bio u Starom Rimu pedagog (odatle i izvorna reč pedagogije). Kada bismo razmišljali sa kojim je to ciljem – došli bismo do saznanja o budućnosti kojoj stremimo globalno kao ljudsko društvo.
Međutim, ne želim da sada razmišljamo na taj način. Promena ove loše pozicije je preko potrebna. Za sad promenimo perspektivu gledanja.
Moja pozicija nikad nije bila niti će biti, da u ljudima koji traže moju pomoć tražim i fokusiram se isključivo na patologiju, nego da gledam u zdravlje i kapacitete, jer mi dolazimo na svet čisti, bez uvida u njegove loše strane. Čak i kad smo suočeni sa spoljašnjom sredinom koja nas ne štiti kao majčin stomak – mi kao deca, držimo, dokle god je to moguće, ono iskreno, dečije radovanje, prihvatanje, veru, maštovito i obojeno posmatranje stvari. To dete ostaje u nama, spremno za zagrljaj, razvoj, podsticaj kad mu se konačno obratimo.
Samo dete može da drži u ruci požuteli listić i da ga njiše kroz vazduh kao da avion lagano leti kroz oblake. (kao Aleksandar) Samo dete može da vam kaže da ima lek za vašu povređenu ruku i da vas onda iznenadi poljupcem koji leči. Samo dete može da vam obeća porodični auto, jer sad imaju i novi auto. (kao Pava) Samo dete može da vas pita da li ste od Deda Mraza poželeli da se zaljubite? (Kao Nataša) Samo deca mogu da isplaniraju vaše venčanje i da će vam pomagati oko bebe… (Kao Natali)
Kada vam dete nakon dve godine kaže: ‚‚Da li se sećaš kada si mi rekla onda to i to?‚‚, a da se vi ni ne sećate, to nadmašuje sve ono što psihoterapijske intervencije u radu sa odraslima mogu da urade. To znači da ste mu u pravo vreme dali dozvolu da bude ono što jeste za tada i ubuduće. Jer ste bili tu za njega. I da se ono toga seća! (kao Matija)
I takva su bila sva moja ‚‚nerođena‚‚ deca, drugi ih rodili, ja ih doživljavala kao moje.
To dete u nama, veruje – da će biti prihvaćeno, shvaćeno, slobodno, da će se pojaviti taj neko ko ne vidi u njemu da je ono taj problem nego mu pruža ruku, vodi ga kroz proces razvoja, podiže ga visoko a da se ono ne plaši, nego mu veruje. To dete, očekuje da će mu lekar, psiholog ili psihijatar dati nešto više od etikete, dijagnoze, recepata za lekove i ‚‚Vidimo se za 6 meseci‚‚.
Prava psihologija sa iskrenim ljudskim ciljem (a to nije ni pozitivna, ni popularna, ali ni patološki usmerena), nije kako uklopiti zdravog čoveka u bolesno društvo, nego kako društvo ozdraviti. Ona treba da vodi preporodu, nekom novom humanizmu i renesansi, a ne proširenju liste poremećaja u priručniku. Psihologija ne treba da secira ljudsku dušu, pretvarajući se u nauku, nego da istražuje širine ljudske duše, da podstiče njen razvoj.
I setim se sebe sada, da meni treba ta dozvola da budem ono što i jesam, vaspitač – sa ponosom, jer bogatstvo koje sam ja stekla kroz teoriju i u radu sa decom – sa zdravljem, ne može da se meri nekim položenim ispitom iz psihopatologije.
Žao mi je, nije isto. Ne bih se menjala za sva zvanja ovog sveta, jer razvoj počinje od deteta, od detetovog iskustva, razvoj se najviši i dostiže tada, jer najveću kreativnost imaju deca, jer granice mašte ne postoje, baš kao ni granice saznanja, osvešćivanja nesvesnog i razvoja… To je osnova svega.
Pikaso je rekao: „Trebale su mi četiri godine da počnem slikati kao Rafael i celi život da počnem slikati kao dete.“
Sećam se i kada je odrasla osoba prepravila moje crteže kad sam bila dete. Sećam se tog osećanja nemoći.
Zato decu treba ohrabrivati i voditi putem razvoja, možda bismo tada saznali nešto i o detetu u nama.
Pronašla sam jedan lep tekst koji je imao poseban smisao:
‚‚Dete živi, kao što bi rekao Bataj, u svetu izlazećeg sunca.
Budno je, i otvoreno prema celokupnom bivstvu, i prihvata ga. Postoji ono što postoji. Ništa mu ne treba dodavati, niti mu oduzimati. Uvek je celina.
Kasner piše da je dete potpuna i prava ličnost. Zato i zna sve da prihvati, jer je ono samo celina. Potpuno i istinsko svojstvo ličnosti počiva na svesti iz zlatnog doba.
Nije korumpirana, nigde nije trula, ništa joj ne nedostaje, svoju oštricu nije izgubila, njena svetlost, miris, aura su nepovređeni. Jer je dete ličnost, svaki njegov odnos jasan je i jedini, prema roditeljima, prijateljima, anđelima, lutki i cipelama.
Dete nije stvar životnog doba, ono može biti umetnik, mislilac, žena i svetac. Ono što je najdublje i najtajanstvenije, ponajmanje se može sakriti.
Izgleda da je Beme u pravu, očevidno je misterija. Zaodenuta stidom, bez oslonca.‚‚
Bela Hamvaš
mađarski pisac i filozof (1897–1968)
Hvala Trudi i Dragani što su me podsetile na to!
Tekst: Gordana Belocić, Master vaspitač i psihoterapijski savetnik
Photo by Naassom Azevedo on Unsplash
Ne postoji ništa lepše od toga kad pronađeš nekoga ko te voli sa svim tvojim vrlinama i manama, ko ih razume i prihvata i sa kim ti možeš da budeš onaj slobodan, spontan TI. Kad pronađeš nekog takvog čuvaj ga, učini isto za njega. A pronaći takvog, je potraga, a ne samo čekanje. Ali i hrabrost, hrabrost da budeš prvi taj koji je otvoren i prihvaćen, bez svih onih ulepšavanja i sjaja kojim se predstavljamo u početku. Da ponudiš sebe u svom punom izdanju, rizik postoji, ali je dobit mnogo veća i lepša.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo: Pablo Merchán Montes
Bilo bi mi neizmerno drago da mogu da odgovorim na Vaša pitanja bez da sam Vas ikada videla i time rešim sve Vaše probleme, ali ne mogu.
Još draže bi mi bilo da mogu da svojim radom, već na prvoj seansi – učinim da je nešto što je dovelo do neizmernog bola i krajnjih granica bude ‚‚kao rukom odnešeno‚‚.
Ali ne mogu.
Volela bih da i kad ja odem na moju ličnu terapiju da mi bude sve kristalno jasno, usklađeno, onako da se ne osećam neprijatno, da se ne grčim telom, da mi ne krenu suze, ali ne mogu. Čak ni sa znanjem koje posedujem, ne mogu sama sebi da pomognem, jer rad na sebi podrazumeva više od onoga što se dobija edukacijom.
I terapeutima su potrebni terapeuti, bez obzira na kom nivou bili, ma koliko poznati i mentalno jaki bili.
Ono što mogu i što nudim je da slušam, razumem, prepoznam, kažem, objasnim u toku seanse i da klijent shvati to sve u skladu sa svojom logikom, čak i kad to nešto nisam rekla, kao i da ne čuje ono što jesam rekla. I to je ok.
Ne mogu da čitam misli i vidim budućnost. Ni u horoskop se baš ne razumem, iako kažu da bi trebalo zbog mog horoskopskog znaka.
Ne mogu da predvidim koliko će seansi biti potrebno da dolazite. Ne mogu da znam da li ćete se pojaviti više ikada kada jednom dođete.
Mogu da preporučim nekog kolegu koji bi bio primereniji problemu ili zahtevima koje Vi kao klijent očekujete.
Ali razumem pitanja, nepoznanicu, strah, sram, beznadežnost…
Razumem da kao narod nismo naučeni da tražimo pomoć, razumem da je ovde sramotno voditi brigu o mentalnom zdravlju, razumem da sam nekome drugi, treći, peti terapeut, da je bio/la tretiran/a loše i od strane nekih stručnjaka i sad sumnja u sebe i druge…
Razumem i uvek sam na raspolaganju sa kapacitetima koje trenutno imam, ali oni nikada neće biti toliko veliki da od terapije napravim magiju.
Tu ‚‚magiju‚‚ koju klijent napravi u sebi – klijent pravi sam za sebe, a pomoć terapeuta je uvek u redu tražiti i dobiti, ali i odbiti ako nam ne odgovara terapeut i njegov rad.
U redu je tražiti pomoć, ali terapija nije brzo rešenje, ne postoji magična rečenica, ne postoji udobnost i lakoća u radu na sebi.
I ljudi smo, samo i pre svega. I kada smo klijenti i kada smo terapeuti.
Tekst: Gordana Belocić, psihoterapijski savetnik i master vaspitač
Photo by Rhett Wesley on Unsplash
U vreme kada se posao teže ‚‚čuva‚‚ a još teže nalazi, nekada nam je potrebno da realno sagledamo prednosti i mane posla koji već imamo, ili posla koji bismo želeli da radimo.
U velikoj meri to zavisi od naših osobina ličnosti, radnih navika i zapravo i od toga da li se vidimo u tom poslu privremeno ili za stalno.
Kada ugledamo oglas i tražene stavke u oglasu, vrlo često se obeshrabrimo, jer nismo baš idealni kandidat koji ta firma traži. Međutim, često se ispostavi da zbog sopstvenog nedostatka samopouzdanja ili zbog pretpostavke da postoje drugi kandidati koji imaju mnogo bolje šanse od nas za dobijanje tog radnog mesta – mi unapred odustanemo i ne pošaljemo ni taj CV.
U svakom slučaju – najgora opcija je – ne prijaviti se uopšte na oglas za posao.
Sami poslodavci znaju, a naročito HR stručnjaci da CV nije pravo stanje stvari i da se može dobro ukrasiti.
Zato nekada kada pozovu ljude sa dobro napisanim CV-jem na razgovor za posao, dobiju i drugačiju sliku uživo od one prikazane na papiru.
Sve u svemu, uz malo samopouzdanja, vežbe, dobro napisanog CV-a i naravno i sreće (ako već nema ‚‚veze‚‚) možda Vam se smeši posao koji želite.
A onda kada počnete da radite (ovo naročito govorim za mlade generacije), važno je kako se uklopiti.
Starije kolege znaju šta znači deliti znanje (iako je uvek bilo i onih koji svoje ne daju), ali dobar kolektiv jako puno znači. I tu ne pričam o onome što sledi poput Team Building-a, nego pravim, realnim interesovanjem za svog bližnjeg – kolegu. Nijedno splavarenje Tarom ne može zameniti iskrenu zainteresovanost za kolegu koji je na bolovanju i sl. Nijedan Team Building izlazak ne može da zameni iskrenu podršku i razumevanje kolege.
Neke osobe su introvertnije i preferiraju pozicije gde bi bile nezavisnije, a ne timski igrači koji moraju da sarađuju konstantno sa drugima. Drugi su pak veoma zainteresovani za zajednišvo, pa nekad i rad može da trpi. Nekima više odgovara određena radna smena, a neko voli fleksiblilno radno vreme. Naravno, u skladu sa tim i biramo poslove, sem kad oni silom prilika biraju nas.
Dobru firmu prepoznaćete po tome ne samo koliko redovno isplaćuje svoje zarade, nego i koliko brine o svojim zaposlenima.
Plata najčešće ne pokriva osećaj praznine koju osoba ima ako se ne oseća prijatno dok provodi većinu svog budnog vremena sa drugim osobama sa kojima se nije uklopila.
Mnogi ljudi su spremni da rade i za manje novca ukoliko im je posao kojim se bave ispunjavajuć a atmosfera pozitivna i bez preteranih pritisaka i stresa. Zato se prijateljstva i razvijaju i na radnim mestima, porodice nam se povezuju i mi se osećamo kao da pripadamo negde.
Mogućnost napredovanja ne znači svima isto u smislu šefovskih pozicija u vertikali, već nekima je to i mogućnost učenja, razvoja…
Znajte da, ipak, ma koliko delovalo da je pozicija onog koji bira na poslodavcu, zapravo mi smo ti koji možemo svojim koracima doći do željenog radnog mesta, jer mi biramo radno mesto prvo tim što ćemo se ili nećemo – prijaviti na konkurs.
Ako Vam je potrebna pomoć u koracima ka dolasku do svog željenog posla, kontaktirajte me porukom u inbox.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Venveo on Unsplash
Skoro svaki dan u medijima vidimo da se oko nas dešava mnogo nasilja, naročito u partnerskim odnosima. Mada za to čujemo tek kada bude prekasno, neki od nas imaju primere i iz svoje bliže okoline, gde im je rečeno da je bolje da se ne mešaju. Postoje i žene i muškarci koji su prošle kroz nasilne odnose, bilo da se radilo o psihičkom i/ili fizičkom nasilju.
Društvo u kom se nalazimo, neguje nasilje kroz različite vidove njegovog ispoljavanja, a minimalni napori se čine da bi se nasilje sprečilo i da bi se ljudi od njega zaštitili.
Nasilje ne obuhvata samo partnerske odnose više, nego je sve češće među decom. A deca uče od odraslih, i šta mi zapravo deci poručujemo ako ni sami nismo sigurni šta je nasilje i kako ga prepoznati na vreme, pre nego što stvari izmaknu kontroli?
Kako stvari počinju u porodici, ovde ću početi priču, o odnosu dva partnera.
U svakoj priči postoje takozvani signali koji nas upozoravaju na to da možda nije sve onako kako bismo mi želeli da bude. Naša žudnja za ljubavlju uz konstantan pritisak društva da ‚‚nije OK biti sam‚‚ ili da smo ‚‚previše probirljivi‚‚ na neki način čine da se osećamo kao da tražimo savršenstvo i da u svakoj osobi nalazimo manu koja bi bila prepreka našoj ljubavi.
Ali šta ako je to pitanje naše intuicije i recimo, nešto Vam, što bi se reklo ‚‚u stomaku‚‚ govori da tu nešto nije OK. Nekada upitamo i prijatelje za savet, nekada dobijemo dobar, a nekada dobijemo i loš. Nekada se u društvu ti naši partneri ponašaju potpuno drugačije nego kada smo sa njima sami.
Kada bismo posmatrali svaku pojedinačnu vezu i tu ne mislim na one prikazane na društvenim mrežama, mogli bismo naći mnoštvo primera u kojima se ispoljavaju mane partnera, međutim, neke veze su ipak uspešnije od drugih, jer se zasnivaju na poštovanju sebe i drugoga, a takođe i na slobodi koja ne ugrožava granice onog drugog u partnerskom odnosu. Na tim osnovama mi gradimo poverenje, bliskost i ljubav, jer i sama ljubav se gubi kada se izgubi poštovanje. Žene češće upadaju u zamke jer u ovom društvu teško prelazimo korake od onog ‚‚ma dobro je samo kada te ne tuče – budi zahvalna‚‚ do onog ‚‚on se prema tebi odnosi sa ljubavlju i poštovanjem‚‚.
Dosta uticaja na naš izbor partnera ima odnos naših roditelja koji smo posmatrali tokom našeg detinjstva, često idemo njihovim stopama jer smo naučili – gledajući ih kako stvari funkcionišu. Pa ne bi bilo loše da se prisetimo kako to izgleda tokom stresnih situacija i konflikata sa partnerom, da li liči kao da se naši roditelji svađaju?
Takođe, da li smo izabrali partnera koji liči na našeg roditelja?
Sva su to pitanja koja bi trebalo postaviti sebi i naravno raditi na sebi da otkrijemo kako da izvučemo iz svega toga najbolje za sebe.
Duško Radović je rekao: ‚‚Da li je ljubav bolest? Jeste, al’ neprelazna. Možete nekoga ljubiti i ljubiti, ali ga nećete zaraziti ljubavlju.‚‚
Mi umemo da igramo psihološke igre koje su igre koje mogu biti znaci psihološkog zlostavljanja (prema: https://psychcentral.com/
blog/
21-warning-signs-of-an-emot
ionally-abusive-relationsh
ip) :
1. Ponižavanje ili tzv. ‚‚blamiranje‚‚ Vas.
2. Stalna ‚‚spuštanja‚‚
3. Preterano kritikovanje
4. Odbijanje komunikacije
5. Ignorisanje ili isključivanje Vas.
6. Prevara/Afera
7. Izazovno ponašanje sa nekim a da to niste Vi (flertovanje i sl.)
8. Korišćenje sarkazma ili neprijatnog tona glasa.
9. Neosnovana ljubomora
10. Ekstremna ćudljivost
11. Zlobne šale ili stalno ismevanje Vas.
12. Rečenice poput: ‚‚Volim te, ali…‚‚
13. Rečenice poput: ‚‚Ako (se) ti ne …, ja ću …‚‚.
14. Dominacija i kontrolisanje
15. Povlačenje iz bliskosti
16. Izazivanje krivice da bi partner popustio ili uradio nešto što ne želi.
17. Svaljivanje krivice na partnera
18. Izolacija Vas od porodice i prijatelja
19. Korišćenje novca kao sredstva kontrole
20. Konstantno zvanje ili slanje poruka kada niste sa njim/njom.
21. Pretnja da će izvršiti samoubistvo ukoliko ga/je ostavite.
Šta raditi kada doživljavate nasilje ili niste sigurni da ga doživljavate? Ili možda neka Vama bliska osoba to doživljava?
Pomozite sebi i drugome, postoje organizacije koje znaju pružiti sjajnu podršku u tim trenucima, a jedna od njih je SOS Ženski centar (za žene protiv nasilja) u Novom Sadu.
Volonterke ovog centra organizuju i sjajne radionice i predavanja i toplo ih preporučujem za svaki vid saradnje.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Sharon McCutcheon on Unsplash — with SOS Zenski Centar.
Pre neko veče sam odgledala seriju ‚‚Černobil‚‚ koja je poput dokumentarca objasnila da je nesreću po toliku ljudsku populaciju zapravo izdejstvovao ljudski faktor. Korak po korak ljudskih grešaka, povinovanje naređenjima iako su poznate posledice i to pogubne, sve je to dovelo do kraha i onoga što ni danas ne možemo da saniramo, a to je uništenje prirode koja je i danas u dobrom delu radioaktivna.
Sve je upozoravalo da će do toga neminovno doći ako se procesuira do tačke bez povratka, ali postojala je caka, spasonosno dugme, koje automatski popravlja stvar. Ono na šta su se oslonili zaposleni. Na mašinu koja će na kraju doći i spasiti stvar.
Nekoliko decenija kasnije, stojim na šalteru u banci, želim da podignem novac. To sam radila i prošlog meseca i žena sa šaltera (možda će ovo pročitati) me pita zašto ne podižem novac na bankomatu. Ostala sam zatečena pitanjem, ne sećam se šta sam odgovorila.
Sledeći mesec, opet podižem gotovinu, zaobilazim bankomat i opet ista gospođa i opet isto pitanje, ja ovaj put spremna: ‚‚Zato da biste Vi imali posao‚‚. Nije ništa odgovorila.
Desi se neki ‚‚bug‚‚ prilikom elektronskog plaćanja računa na kraju istog meseca, sad ću ja da vidim sa kontakt centrom kad ti se javi REA, robot, ja postavim pitanje – ona tek uči, još ne razume, preformulišem pitanje na 15 načina – nijedan razumljiv Rei. Odustanem i odem u banku ujutro, da nađem živog čoveka.
Ulazim u Merkator, posle 100 godina, dolazim do kasa, sve samouslužne, kad vidim neku osobu za kasom, i krenem, ona pita: ‚‚Jeste li očitali robu?‚‚. Ja kažem da nisam i upućuju me na očitavanje robe. Na kraju iz neverice zaustavim prvu ženu koja radi tamo a u prolazu je i pitam: ‚‚Imate li živu osobu koja bi mi naplatila ovo da ja ne očitavam robu?‚‚ ona pokaže na jednu jedinu kasu, kasu za one koji nisu očitali robu.
Sreće moje! Živo biće, možeš reći reč dve, nije na klik! Čak sam i osmeh dobila!
Meni je jasno da su sve to na klik uveli da bi smanjili ljudski faktor odnosno da bi smanjili izdatke koje imaju jer roboti ne traže novac svaki mesec, ne idu na godišnje odmore, ređe greše, ne traže pauzu i topli obrok, rade bez prestanka i ne bivaju umorni, brži su…
I sva ta upućivanja na mašine poput bankomata i drugih čitača su samo povinovanje naređenjima sa vrha. Ja to razumem.
Ali razumem i da mi kao ljudi patimo bez prepoznavanja drugog bića, bez toga da smo viđeni u očima drugoga, da smo socijalno izolovani i da zbog toga patimo.
Ta socijalna izolacija čini se traje oduvek od izolovanosti marginalizovanih grupa, poput osoba romske nacionalnosti, poput osoba sa invaliditetom, poput osoba sa drugačijim seksualnim opredeljenjem, poput izolacije onih koji imaju AIDS, bolesti psihičke prirode itd.
Biti sam i biti usamljen nije isto, a najgora usamljenost je kada si u nečijem društvu a usamljen. Kada se naše oči ne vide u očima drugog, kada je tu praznina.
Teško je osobi kad je za šalterom i kaže ‚‚Dobar dan!‚‚ a to joj se ne uzvrati nego odmah šta kome treba. Teško je kad kažete vozaču autobusa ‚‚Dobar dan!‚‚ a on ne uzvrati jer ste vi samo jedni u nizu. Teško je biti u komšiluku gde komšiju ne prepoznajemo jer smo jedni drugima stranci iako živimo stan do stana toliko blizu da možemo jedni drugima u tanjire gledati sa terasa i prozora. U tom javnom prevozu kad ne pogledamo ljude u oči i sl.
I onda se pitamo, ako se ljudski faktor računa kao greška, zar se ne može računati kao dobra stvar?
Naravno i jeste tako, nema osećaja pripadnosti ukoliko nema druge osobe i društva da u njemu osećamo da pripadamo. Duša boli ako se ne sretne sa drugom bliskom dušom, a da bi se srele, moraju da se traže i nađu i prepoznaju.
A ko smo mi i sa kim da se poredimo i pronalazimo ukoliko postanemo svi roboti ili nas zamene mašinama?
To me je podsetilo na govor Čarlija Čaplina u filmu Veliki diktator – The Great Dictator (1940) prenosim odabrane delove:
‚‚Žao mi je, ali ja ne želim da budem vladar.
To nije moje zanimanje.
Ne želim da upravljam ili da osvajam, nikog.
Želeo bih da pomognem svakom ako je to moguće Jevrejima
ili onima koji to nisu, crncima, belcima…
Svi mi želimo da pomognemo jedni drugima.
Ljudska bića vole to!
Želimo da živimo da jedni drugima delimo sreću, a ne da jedni drugima udelimo tugu.
Ne želimo da mrzimo ili preziremo jedni druge.
U ovom svetu ima mesta za svakog i majka priroda je bogata i može svakog da prehrani.
Možemo živeti slobodno i lepo, ali smo promašili put.
Pohlepa je zatrovala ljudske duše. Postavlja barikade po svetu pune mržnje.
Dovela nas je do patnje i krvopolića. Razvili smo brzinu, ali smo se zatvorili u sebe.
Mašinerija nas dovodi do izobilja i ostavlja u potražnji.
Naše znanje i pamet nas pretvara u cinične, bezdušne ljude, teške i neljubazne.
Mislimo previše a osećamo premalo, više od mašinerije, nama je potrebna humanost!
Više od inteligencije, nama je potrebna ljubaznost i nežnost.
Bez tih kvaliteta, život će biti nasilje i mi ćemo biti izgubljeni.
Avion i radio nas približavaju tako blizu,
prava priroda tih pronalaska plače za našom dobrotom u čoveku, plače za univerzalnim bratstvom, za naše ujedinjenje.
Čak i sada kada moj glas dostiže do milionima ljudi širom sveta,
milioni su očajnih ljudi, žena, dece,
žrtve sistema koji je čovek napravio,
torture u kojoj su nevini zatvoreni.
Onima koji mogu da me čuju, kažem
„Ne padajte u očajanje!“
Patnja koja nas okružuje se pojavljuje zbog povećanja pohlepe, zbog gorčine u čoveku koji se plaši na način kako se ljudstvo razvija.
…Nemojte dozvoliti da se predate tom neprirodnom čoveku,
mašini koja ima mašinski um i mašinsko srce!
Vi niste mašine!
Vi niste stoka!
Vi ste ljudi!
Vi imate humanu ljubav u Vašim srcima! Nemojte mrzeti!
Samo nevoljeni mrze, samo nevoljeni i neprirodni.
…U Jevanđenju po Luci, piše „Carstvo Božje je u čoveku“.
Ne u jednom čoveku, ne u grupi ljudi, nego u svakom čoveku!
U Vašem!
Vi, narode, vi imate moć,
moć da kreirate mašine,
moć da kreirate sreću.
Vi narode!
Imate moć da učinite ovaj život lepim i slobodnim, da učinite ovaj život kao prelepu avanturu.
…Hajde da se borimo za novi svet, prijatan svet koji će svakom čoveku dati šansu da radi.
Koji će dati mladom čoveku budućnost a starom sigurnost.
…Hajde da sami ostvarimo ova obećanja!
Hajde da se borimo za slobodan svet
Da uklonimo nacionalne barijere.
Da uklonimo pohlepu, mržnju i netoleranciju.
Hajde da se borimo za razuman svet,
svet gde će nauka i napredak voditi ljude do sreće.‚‚
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Franck V. on Unsplash
Uz svo školovanje, a i iskustvo, mogu reći da sam mnoge stvari o životu zapravo naučila od svojih klijenata. Rad sa klijentima itekako ume da pruži nadu i veru u bolju budućnost. Naučiti se mogu značajne stvari.
Od onih koji se i dalje vole i dolaze na partnersku terapiju da bi poboljšali svoj odnos.
Od onih koji se bore za svoje dobro da bi njihovoj deci bilo bolje sa njima.
Od onih koji preuzimaju odgovornost za svoje postupke i svoj pravac u životu, koji nalaze izlaz gde ga nije bilo.
Od onih koji će na terapiji prvi put od srca zaplakati, od onih koji će se grohotom prvi put bez propratnog stida od srca nasmejati.
Od onih koji će reći ono što nikome do tada nisu rekli, pa ni sebi hteli priznati.
Od onih koji su osetili dubine dna i sav polet do tad neostvarenog sna, pa čak i dno ponovo.
I nebitno koliko puta pali, oni su tu, jer znaju da pad može lakše proći, ako je tu podrška.
Jer znaju da je pad nekad potreban da bi se odskočilo još više, kao na trambolini.
Jer znaju da ništa ne može večno da traje – ni dobro, ni loše.
Jer znaju da će ih neko razumeti i kada ćute i kada ne ćute.
I zato oni ne odustaju od tog traženja pomoći, od nalaženja sebe u procesu. I zato je važan taj odnos koji terapeut ima sa svojim klijentima. Onaj koji gradi i oslobađa, vraća veru u sopstvene snage.
Zato je važan odnos koji svi mi imamo sa drugima – građenje intimnosti, kao i davanje i primanje.
Negujte sebe, druge i vaš odnos. Koristite dane za lepe reči, dobra dela, nežnost, otvorenost… Pružite i uzvratite osmeh, reč, zagrljaj, poljubac.
Pronađite za sebe još mnogo načina da ulepšate svoj dan, obogatite svoj život. Recite ‚‚DA‚‚ kada nešto želite i ‚‚NE‚‚ kada ne želite.
A ako se zateknete negde da niste sigurni kako dalje, slobodno mi se obratite porukom u inbox stranice Čaj sa Gocom.
Sreća prati hrabre! Budite hrabri!
Tekst: Gordana Belocić – Psihoterapijski savetnik
Photo by Kyle Glenn on Unsplash
Za nju koja me je inspirisala… I za moju sestru… I za jednog finog momka koji traži onu sa kojom bi mogao prijatno i da ćuti… I za mnoge druge. Za sve one kojima nedostaje ono malo – ovaj tekst je drugačiji od prethodnih, jer nije sve u psihologiji, ima mnogo toga i u lepim rečima.
Kako povređenom srcu pomoći da razume da se bol desila, od strane onoga koga je to povređeno srce iskreno volelo.
Kako objasniti da biti dobrodušan, iskren i prihvatajući nekada može da bude nekako ‚‚kažnjeno‚‚, i kada se ne nadamo, i kada predosećamo, ali ignorišemo predosećanje.
Kako očvrsnuti u nameri da se tako nešto ne ponovi, da ne dozvolimo to nikada više?
Ostadoh nedorečena, rekoh samo ono loše, da neki ljudi umeju da iskoriste, da im godi slabost i dobrota drugog, da se tako osećaju jačima.
Ali ne rekoh ono ZAVISI, jer u psihologiji ima najviše onog ZAVISI.
I sad pišem, jer se nadam da će značiti njoj koja me je inspirisala, a i svima onima koji se pitaju zapravo: ‚‚Ima li nade za dobre duše, one poštene, voljne da vole, da se predaju u ljubavi, da veruju?‚‚
I još više ima li onih koji takve iste traže bez namere da ih unize, da ih potčine, podrede sebi?
Ima li onih koji prepoznaju dobrotu koju drugo srce nosi, koji će nam uzvratiti dobrim?
Onih koji se ne kriju iza lica vrednosti, a da iste ne poštuju i ne nose u sebi, gazeći svoju reč.
IMA kažem, jer u nekom drugom satu, nasuprot mene, to isto se, umesto nje, pita neki ON.
ON koji traži jednu takvu, kojoj će otvoreno reći da mu znači, da je u njoj prepoznao njene, a nekad i svoje, vrline i mane, da ceni to što ona jeste u potpunosti.
Da želi da dele prostor i vreme zajedno.
Da je u prošlosti možda i bilo grešaka, ali postoje i novi koraci u budućnost, ako se zajedno gleda u istom smeru.
A psihologija, tako mlada, ima mnogo manje reči nego književnost za sve ljudske vrline i mane, za sve pojave na ovom svetu – nedokučive nekada.
Književnost ne secira ljubav, ne odmerava, ne broji.
Jer ljubav je u književnosti, kao i u životu – čudo.
A za one koji bi čudo da dožive:
Ko Hoće Da Doživi Čudo – Desanka Maksimović
Ko hoće da doživi čudo
mora imati srce nevino
kao mleko,
ne sme biti uobraženko,
jer takvu stvoru
doživeti čudo je teško.
Ko hoće detinju radost da nađe
mora umeti da oprosti
onom ko mu podmeće klopke i zamke,
i one će se pretvoriti
u kočije, lađe
i u sanke.
Ko hoće da doživi čudo
mora se radovati kao laste,
mora mu biti dato
da može i zaplakati obilato
i kad do dečaka već odraste.
Ko hoće da doživi čuda
mora verovati da ona postoje
u svetu svuda,
da pokraj zvezda što ih vidimo
i nevidljive zvezde se roje.
Otvorimo oči jače – ljubav je oko nas, možda je samo trenutno nevidljiva.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Fabrizio Verrecchia on Unsplash
Danas sam imala nalet inspiracije kroz komentarisanje na teskt koji je objavila ‚‚Zelena učionica‚‚ na svojoj fejsbuk stranici (tekst možete pronaći ovde: https://zelenaucionica.com/sta-je-odsutna-majka-i-kakve-posledice-ostavlja-na-dete/?fbclid=IwAR1DaUzcwHP37v6i_mhivCCxj90zEZzUARopWZdaTMnyc2E3NLQP_VENP6A).
Sve u svemu, knjiga koja je navedena u tom tekstu je iz 1981. godine, nije nikakva novina, a imajući to na umu, treba znati i da se nekada važnost samo majke za odgoj deteta toliko (pre)uveličavala da je smatrano da su upravo majke opisane u tekstu smatrane za krivce za nastanak mentalnih bolesti kao što je shizofrenija, to su bile tzv. frižider majke. Istraživanja su pokazala da to nije tačno.
Šta ovaj tekst govori i to na samom startu?
‚‚Деценијама већ нам психолози, психијатри, педагози, специјалисти за дечји развој говоре нам да детету може недостајати било шта, осим сигурног и вољног присуства његове мајке. Недостатак материјалног, недостатак образовања, па чак и недовољно присутан отац, могу се надокнадити када мајка испуни своју улогу пружања љубави и сигурности.‚‚
Tekst govori o izuzetnoj važnosti majke i samo majke na razvoj deteta, a time zapravo o nefer odnosu i prema očevima i prema majkama.
Zašto?
Prvo, očinska figura je izuzetno važna kako za ćerke tako i za sinove. Očevi su kada je beba jako mala, nesposobni za dojenje, ali za sve ostale potrebe deteta su sposobni i mogu ih izvršavati jednako dobro kao i majke. U nekim državama je ovo prepoznato čak i kao obaveza oca da uzme porodiljsko odsustvo sa posla kako bi provodio kvalitetno vreme sa sopstvenim detetom, a ne samo u slučaju kada je majka onemogućena da se stara o detetu. Važna uloga oca u periodu dok majka doji jeste da bude svaka podrška i oslonac svojoj partnerki, majci zajedničkog deteta.
Drugo, majka, koliko god mi hteli da napravimo njoj isključivo mesto na pijedestalu važnosti u porodici, nije jedina potrebna u odgoju dece. Tim rečeno, ne zavisi samo od majke kakvo će zdravlje i vaspitanje deteta biti, a naročito ne kada govorimo o mentalnom zdravlju deteta.
Vratimo se na tekst: ‚‚Томас Верни у својој књизи “Тајни живот нерођеног детета” након што је годинама проучавао хиљаде трудница и потом пратио животе њихове деце, открио је да жена с одговарајућим ставом, задовољна животом који води, и уз довољно љубави и занимања за своју децу, може превазићи најнеповољније услове живота и створити снажну, сигурну и емоционално стабилну децу. Али мајка која није заинтересована оставља озбиљне последице на дете које је у периоду развоја.‚‚
U ovome se krije nešto važno: ‚‚жена с одговарајућим ставом, задовољна животом који води, и уз довољно љубави и занимања за своју децу, може превазићи…‚‚ dakle da bi žena bila majka koja može prevazići sve najnepovoljnije uslove za odgoj, prvo ona mora da ima zadovoljavajuće životne uslove, kao na primer da je iskreno zadovoljna životom koji vodi. Koliko ima takvih žena koje su iskreno zadovoljne sopstvenim životom iako ne mogu da obezbede deci uslove poput materijalnih, obrazovanja, pa čak i oca koji je nedovoljno prisutan u životu porodice?
Iz iskustva u radu sa decom predškolskog uzrasta, primetila sam da su u tekstu nabrojani problemi: ‚‚Проблеми са спавањем, Поремећаји исхране, Агресија или пуно љутње, Туга, Страх од остављања‚‚ prisutni i kada se radi o ‚‚odsutnim‚‚ očevima kao i o mnogim drugim stvarima, to bi mogle biti reakcije deteta na stresne okolnosti. Da napomenem, neće svako dete imati niti pokazivati ove probleme ukoliko u njegovom životu nisu dovoljno prisutni majka ili otac, to zavisi od različitih faktora, jer moramo varirati i ove podatke, da li je ‚‚odsutnost‚‚ jednog od roditelja prisutna od rođenja, da li je dete zanemarivano od strane jednog ili oba roditelja podjednako ili istovremeno, uzrast deteta, da li dete ima podršku još jedne starije značajne osobe, o kakvoj vrsti odsutnosti se radi… Dakle – sve zavisi.
Ranija istražiivanja su pokazala da je upravo tih ranih osamdesetih uloga očeva bila svedena na odnos sa detetom u kom se otac igra sa detetom dok je majka ta koja neguje dete i emocionalno ga štiti. Kako igra ima veliku ulogu u razvoju deteta (pisala sam o igri u prethodnim tekstovima) čak i tada, kada se očevi nisu puno mešali u odgoj dece, dolazilo je do stvaranja značajne veze između dece i očeva, dok su decu očevi podizali i bacali u vis, ‚‚glupirali‚‚ se s njima, stavljali decu na leđa da ih jaše, glumili ‚‚Deda Mraza‚‚ i sl.
Par decenija pre toga otac je bio tu samo za disciplinovanje, gde je bilo dovoljno da samo mrko pogleda da bi se deca umirila. Majka je imala isključivo ulogu nege i kompletne brige o deci, dok je otac bio taj koji je vršio ‚‚kontrolni nadzor‚‚. Deca su tada u svojim tinejdž godinama već stupala u brak i rađala sopstvenu decu.
Par decenija nakon knjige o kojoj smo započeli razgovor, da budemo precizniji, skoro 40 godina nakon, u društvu su se desile značajne promene pa su sad mahom u pitanju ‚‚okrnjene‚‚ porodice. Prema procenama u nekim razvijenim državama ima svega 20% tradicionalnih porodica u kojima su majka i otac u braku. Tradicionalne uloge su se ponešto promenile, ali neznatno i ne uvek na bolji način.
Pa tako veoma često provejavaju ovakvi tekstovi kao onaj citiran gore, da su majke nezamenljive, a otac baš i ne. Iz toga se može izvući i da majka mora da uvek bude na oprezu, da osluškuje i nerečeno, da ispunjava i netraženo, da ‚‚oseti‚‚ svoje dete onako kako niko drugi sem nje ne može jer ona je ta koja ga je nosila u stomaku i rodila. A svoju ulogu ona ne poštuje i dete zapostavlja ukoliko nije dovoljno tu za dete, raspoložena, smirena, odmorna, zdrava, sposobna, prisutna, spremna da nadoknadi sve što detetu možda nedostaje, pa čak i oca, materijalne stvari, obrazovanje…
Na neki način, majka mora biti svemajka da bi dete bilo zdravo i srećno, jer ako nije dete takvo onda je majka – nemajka. Da podvučem crtu odmah, majke su izuzetno važne za razvoj deteta, čak i onda kada su na svet donele bebu carskim rezom, čak i onda kada ne mogu da doje svoju bebu… Ali su tu i očevi. A onda su tu i bake, deke, ujaci, stričevi, tetke i strine, ujne i svi drugi značajni odrasli.
‚‚Poznati su nam slučajevi usvojene dece koja traže biološke roditelje. Njihovo jedino pitanje je: Zašto me je MAJKA ostavila?‚‚ – citiram M.P. koja postavlja ovo pitanje na mom komentaru na tekst u kojem ističem važnost očeva u odgajanju sopstvene dece.
Odgovor je da je to zato što su kulturološki uticaji takvi da se smatra da postoji majčinski instinkt, iako ne postoji (inače bi ga sve žene imale) i da je majčinska ljubav bezuslovna (opet netačno). Iz toga proizilazi (mada netačno) da majke ne mogu da napuste decu samo zbog toga što su ih rodile. Da je to tačno, ne bi postojao ni ovaj tekst koji mi sada komentarišemo. Uloga oca je potisnuta kulturološki jer se on i dalje u društvu pogrešno smatra samo ‚‚provajderom‚‚, dok žena vodi brigu o kući i deci (a sad i pored posla), a to bitno utiče na položaj osoba u braku.
Ja stavljam akcenat na to da su detetu potrebni i važni i mama i tata koji su jednako prisutni i jednako opterećeni roditeljskim ulogama. Da mama nije svemajka, a tata da je sporedna uloga u odnosu sa detetom. Da otac nije potisnut (svojom namerom ili tuđom) u društvu vezano za odgajanje dece, mi ne bismo u krajnjem slučaju imali ovakve reakcije kad se radi o samo jednom roditelju – majci, da se samo bez nje ne može. Otuda imamo svemajke i nemajke, a majke su zapravo samo majke i imaju svoje uspone i padove jer su ljudska bića. Isto važi i za očeve. Akcenat ide naročito na zrelost ličnosti i želju za potomstvom, jer to su prvenstveni i neophodni uslovi da bi se postalo majka ili otac, kada imamo prvo te uslove, onda postoji i spremnost za roditeljske obaveze, ali sve kroz odnos jer dete iz odnosa svojih roditelja najviše uči, kao i iz odnosa svakog roditelja ponaosob prema njemu. Dete uči iz ponašanja, a ne kroz reči.
Nemojmo biti licemerni i tekstovima navoditi žene da preuzimaju uloge koje bi trebalo da imaju i druge osobe u njihovoj porodici, ukoliko razlozi za to nisu opravdani. Potrebno je celo selo da se odgoji dete – kaže poslovica. Potrebno je da i očevi preuzmu svoje uloge i bave se sopstvenom decom zajedno sa svojim partnerkama – majkama njihove dece. Tekst o važnosti majke ne treba uzimati u usta kada je reč o opravdavanju sopstvenog neučestvovanja u životu svoje dece i kada je reč o prebacivanju kompletne odgovornosti na samo jednog od roditelja (u ovom slučaju majke) iako je i drugi savršeno sposoban da se brine o sopstvenom potomstvu.
Tekst pisala: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Jonathan Borba on Unsplash
Jedan od načina na koji možemo sebi pomoći jeste da pročitamo neku kvalitetnu knjigu. Ukoliko idete na psihoterapiju, a volite da čitate, psihoterapeut bi mogao da Vam preporuči neku knjigu za čitanje koja bi mogla da Vas podstakne na unutrašnja promišljanja i iznalaženje novih načina za pristup i rešavanje problema sa kojim se suočavate.
Pa ipak, deluje kao da sve manje ljudi ima volje, vremena i želje da čita knjige. Nekako su drugi mediji ti koji zauzimaju vreme koje je bilo ranije predviđeno za čitanje knjige. Kako smo došli do toga? Šta je potrebno za stvaranje čitalačke kulture?
Kada smo mali i idemo u vrtić, o nama brinu i vaspitači. Na studijama za vaspitače postoji takozvana Metodika razvoja govora, ispit koji polažu vaspitači i koja upućuje na to da je važnost pisane i izgovorene reči jako velika za decu, vaspitači takođe i uče na studijama o Književnosti za decu, Kulturi govora, kao i o umetnostima pomoću kojih se razvija izražavanje.
Ta saznanja se prenose na decu, sa namerom, pa tako deca u vrtiću nauče da, bez obzira što sama ne čitaju‚ slušaju različita dela Desanke Maksimović, Grozdane Olujić, Duška Radovića, Jovana Jovanovića Zmaja i mnogih drugih naših i stranih pisaca i pesnika. Nekada deca dobiju zadatak da neke redove i nauče, nekad da ih odglume…
Ali deci se čita, glumi, pripoveda… Deca vide vaspitača koji se hvata za knjigu kad god su u pitanju neke aktivnosti koje treba osmisliti, kada u knjizi može da pokaže slikoviti primer, kada detetu da u ruke slikovnicu, knjigu da ono samo pomoću slika domaštava događaje…
U vrtiću knjiga ima svoj značaj i svoje mesto.
Međutim, deca dolaze iz različitih domova i najveći uticaj na njihov život imaju njihovi roditelji i oni koji se brinu o deci van institucija zvanih vrtić, škola…
Mnogi odrasli ne čitaju, to im nije ugodan proces ili ne znaju da izaberu kvalitetnu knjigu za sebe i svoju decu. Čak i kada čitaju deci, dešava se da ne pričaju sa detetom o utiscima nakon pročitane knjige, o dečijim razmišljanjima, nedoumicama i slično, jer to je ono što je zadatak i vaspitača nakon pročitanog dela, da razreši nejasnoće, da objasni nedorečeno, da stvori kod dece osećaj lepog i ugodnog u čitanju, slušanju knjiga.
Kada knjiga stvara nerazumevanje i pritisak, kada se čita jer se mora i jer tako treba, a ne zbog toga što i roditelji to rado vole, ni dete u toj knjizi neće naći radost. Nećemo tada kod deteta razviti i negovati želju ka knjizi, razlikovanje nečega sa ukusom, od onoga što nam ne obogaćuje život. Nećemo pružiti priliku detetu da samo pronađe svoj žanr, da samo jednog dana izabere šta ga interesuje, šta ga vuče da razmišlja, da želi još da čita…
Knjige otvaraju jedan potpuno novi svet, shvatanje da nismo sami i jedini na svetu, otvaraju mogućnost da nađemo rešenje za naš problem, da damo sebi dozvolu da kroz unutrašnji govor razjasnimo ono što nas čak i nesvesno opterećuje, da zavolimo svoj jezik, da ga obogaćujemo svoj govor širenjem rečnika, da razvijamo svet mašte i stvaranje mentalnih slika, da sprečimo ili usporimo neke bolesti i starenje našeg uma i mnogo, mnogo drugih lepih stvari ako odaberemo dobru knjigu.
Uz dobru knjigu postajemo i ostajemo bolji odrasli.
Dođite na čaj sa Gocom i knjigu!
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Photo by Ben White on Unsplash
Pre par dana mi je prijatelj pričao kako su kao izbeglice sa ovih područja bili dočekani u Kanadi. Kada su se prijavili tamo, bilo im je dato slikovito uputstvo za korišćenje raznih osnovnih stvari, bukvalno i za korišćenje toaleta. U tu državu dolaze ljudi sa raznih strana i vlast je na takav i druge načine našla rešenje za lakšu asimilaciju onih koji su se odlučili na život tamo.
Iako je to nama sa ovih prostora možda malo čudno, nisam mogla sutradan da se otrgnem mišljenju da bismo u nekom ranom periodu života trebali dobiti neko uputstvo za taj isti život. Nešto što bi Ameri nazvali ‚‚How to life‚‚.
Kako sam uključena u neke fejsbuk grupe, ne mogu da ne primetim da smo dosta needukovani po pitanju osnovnih stvari kao što su spavanje, ishrana, rad, samonega… To su osnovne, životne, međusobno povezane stvari. Recimo ja sam veliki pobornik prve dve.
Ali ću se ovoga puta opredeliti za pitanje hrane.Postoje ljudi kojima je hrana veoma bitna, ali i oni koji ne mare toliko za hranu. Međutim, kada dođe do neke bolesti ili kada nam se izgled naruši, počinjemo da se okrećemo istraživanju ishrane, pa onda čitamo o hrono, LCHF, keto, dijetama, a na kraju se odlučujemo za onu za koju mislimo da će doneti najbolje rezultate, jer očekujemo obično da učini čuda. I to privremeno da je koristimo a da deluje magično i trajno.
Znate ono kada kažu da, kad se ode kod babe ne može se biti gladan? Upravo tako bismo opisali kako neki ljudi pomoću hrane šalju poruke ljubavi prema onome kome žele da pokažu da ih vole i da brinu o njima. Neretko se dešava da od bliske osobe nisu nijednom dobili ono ‚‚Volim te‚‚ ali su zato dobijali hranu i bez da su bili gladni, čak i previše hrane.
Neki vremenom nauče da je hrana ta koja nam pruža osećaj zadovoljstva i koriste je za prikrivanje emocionalne ‚‚gladi‚‚. Za to nam služi takozvana utešna/udobna hrana ‚‚comfort food‚‚. Mnogi ljudi koji se hranom teše, privremeno odlažu neispunjenost i nezadovoljstvo nekim apektom života, uglavnom zasnovanu na nedovoljnoj brizi i pokazivanjem ljubavi od strane bliske osobe, mada i neke druge stvari mogu biti uzrok. Često se dešava da ni sami ne primećuju koliko mogu brzo da progutaju zalogaj, a da nisu ni osetili isti u ustima. Ovakvim postupcima oni nisu ‚‚ovde i sada‚‚ dok jedu, što je zapravo važno kada se jede, biti svestan zalogaja, ukusa, mirisa, jesti polako – do pojave sitosti. Misli su im negde daleko, da li u preispitivanju prošlosti, ili u iščekivanju budućnosti, možda prevrtanju po glavi svih mogućih ishoda neke neprijatne situacije koja ih čeka.
Međutim, osobe koje ovako jedu ‚‚na nervnoj bazi‚‚ žargonski rečeno, ne znaju ni koliko su ni šta su sve pojele dok jedu. Kao posledicu obilnog obroka imaju stomačne probleme, neretko i problem sa težinom, ali i druge probleme koji proističu iz toga. Najčešća hrana koja pruža utehu je hrana koja obiluje ugljenim hidratima, tačnije šećerima, i koja je povezana sa osećajem zadovoljstva. Sve ovo liči na začarani krug, gde u početku osoba može da bude savršeno zdrava i normalne telesne mase, međutim, kako vreme odmiče a učvršćuje se način na koji neadekvatno prikriva i pokušava da razreši svoje nezadovoljstvo, bol i sl. vremenom se menja telesni izgled, ali i zdravstveno stanje i to dodatno utiče na osobu koja je zatim nezadovoljna dodatno i zbog toga, pa ponovo poseže za hranom.
U celoj priči ima i onih koji su otkrili da može drugačije, da se može ići i u procese zdravlja, međutim, kako naučna istraživanja često bivaju iskorišćena za uvođenje trendova, tako se i danas koriste različiti oblici ‚‚bušenja kašike‚‚. Jedan od poslednjih je takozvani povremeni post (intermittent fasting), koji prema nekim mišjenjima dovodi brže do procesa autofagije (autofagy). Delom zasnovana na naučnim podacima (u skorije vreme postoje podaci i iz istraživanja sprovedenih nad ljudima), ova metoda počinje da poprima sve više pristalica, ali i onih koji kroz sam proces, pokušavajući da se oslobode pređašnjih prehrambenih navika, ali i prekomerne težine, srljaju u drugu krajnost, u ozbiljne poremećaje ishrane. Ne bi ništa bilo tako strašno da se sopstvenom telu pristupa sa naučno zasnovanih činjenica. Međutim, okruženi smo često suprotnim informacijama, neretko zastarelim, a u velikom broju slučajeva i pseudonaučnim i teško je znati u šta i kome verovati.
Više informacija potražićemo na internetu, naći ćemo čak i fejsbuk grupe koje se bave baš tim načinom ishrane za koji smo čuli da pomaže i u njoj ćemo sretati ljude koji imaju za cilj ono što je i naš cilj. Pa ipak, postoje tu i opasnosti. Videćemo da su oko nas ljudi kojima lakše uspeva nego nama da dođu do nekog cilja (ili bar tako tvrde). Videćemo one koji lakše podnose da budu gladni, koji duže izdržavaju glad. Pa onda kada se pohvale svojim rezultatima, mi se osećamo nezadovoljnije što nama ne ide tako kao njima, što je potrebno da uložimo mnogo više truda za slabije rezultate… Nekad se takve osobe i hvale da danima nisu jele i to ume da utiče na one koji nisu do tada uspostavili kvalitetan odnos prema ishrani. Ne razmatra se mogućnost da to što je uspelo jednoj osobi, ne znači da će i nama.
U sklopu raznih dijeta se propagiraju i određeni pristupi, suplementi, zabrane, sveobuhvatnosti u smislu ‚‚ovo je dobro za sve‚‚ ili ‚‚ovo ne može da škodi‚‚ iako se te tvrdnje zasnivaju više na mišljenju nego na činjenicama.
Činjenica jeste da uprkos tome što smo svi mi slični i ljudi smo, nemamo od starta isti odnos prema hrani i to nas kasnije dovodi do boljeg zdravlja ili do bolesti, tako da zapravo nijedna restriktivna dijeta (a neki će reći i ‚‚stil života‚‚) nije savršen i dobar baš za sve i postoji mogućnost da može da ima dalekosežne štetne posledice.
To što nam nešto prija, nije jedina smernica koja bi trebalo da nas vodi u procene toga šta je za nas dobro, jer kada bismo se samo time vodili, onda ne bismo imali nikakav problem sa slatkišima, alkoholom i nekim drugim stvarima, ne bi nam štetili ni u velikim količinama. Dakle, umerenost bi trebalo da postoji.
U svakom slučaju, hrana kao zamena za rešavanje problema, naročito onih emocionalne prirode – nije dobar izbor, a to nije ni baš restriktivna dijeta.
Hrana je jako važna, ali nije svemoguća, te kada budete osećali neispunjenost, potištenost i/ili neko drugo neprijatno osećanje i potegnuli za špajzom ili frižiderom, zalepite sebi na isti kontakt stručne osobe koja će Vam pomoći da se zaista na pravi način pobrinete za sebe, a da to nije na Vašu štetu.
Vi imate pravo da budete zadovoljni, ispunjeni i normalno siti, a ukoliko Vam je potrebna podrška u tome da izaberete najbolji način da se suočite sa svojim neprijatnim emocijama umesto da pojedete puno slatkiša i osećate se neprijatno i zbog toga, slobodno se javite u inboks fejsbuk stranice ‚‚Čaj sa Gocom‚‚.
Tekst pisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Kilyan Sockalingum on Unsplash
Ovo je jedan veoma lični tekst koji je usko vezan za različite periode mog života ovekovečene fotografijama. Neki narodi su verovali da fotografija oduzima deo duše onome ko je fotografisan. I na neki način, možemo reći da zapravo fotografija uhvati jedan jedini tren koji više nikada nije isti. Uhvati ono što smo nekada bili a više baš i nismo.
Pre par nedelja dobila sam molbu od strane prijateljice fotografkinje da odaberem jednu svoju fotku i napišem par reči o svim sjajnim fotkanjima na kojima sam bila jedan od modela poslednje decenije.
Krenula sam hronološki, prve fotke su bile u momentu slobode u drugoj državi u kojoj sam volela prirodu, ali ne baš i tamošnje ljude.
Iza toga je išao momenat razočaranja u one koji su mi bili bliski srcu, i mada možda neko to neće videti na fotkama, ja i dalje vidim ta osećanja u svom pogledu, ista ona osećanja koja danas razumem i u pričama drugih ljudi. Taj miks mojih osećanja je kasnije dobio i svoje ime – depresija.
Nešto kasnije se desila promena, dovoljno bitna da se moje samopouzdanje vidi na fotografijama, nekad vidim na njima i dozu gordosti, ali nomen est omen.
Tu je ubrzo došao i period kada sam svoje telo doživljavala možda najbliskije i najvoljenije nego ikada pre i ikada posle.
Sve me je ovo navelo da istražujem dalje, da gledam sebe kako sam se menjala, sa svakim novim ‚‚škljocem‚‚ aparata, bila sam neko drugi, neko ko je bio samo takav tada. Mogle su se ponavljati situacije, menjati se likovi, a mogla sam i ja u sebi osećati buru ili prazninu. I često baš to sada vidim kada gledam i ostale svoje fotografije a ne te tematske, vidim neku prazninu, neko stalno traženje, preispitivanje, nestabilnost tla pod nogama… Što bi rekla moja verna druga: ‚‚Nikad na zelenu granu.‚.
I bi tako. pre skoro godinu dana neposredno pre nego što će me udariti auto, dok sam čekala autobus za povratak kući, fotkala sam svoju nogu za instagram da opišem kako je ipak počelo hladno vreme – a ja u haljini, i to baš onu nogu koju mi je slomio auto kada sam iz tog istog busa 15-ak minuta kasnije izašla.
I dalje osećam uznemirenost i bol povodom toga, sve češću kako se bliži datum. Više je bol emocionalne prirode jer niko ne može u potpunosti da Vam nadoknadi traumu koju doživite. Možda vremenom steknete poverenje, oporavak,, ali nikad ne zaboravite kako su se ljudi sa kojima ste dolazili tada i tokom perioda oporavka u kontakt, ophodili prema Vama. Najviše i najbolje zapamtite ko Vam je okrenuo leđa, ko je bio ‚‚nečovek‚‚ a neko Vam je i pretio…
Nažalost, ima ljudi koji na tuđu bolest gledaju kao da je ta osoba -jer ne radi – na godišnjem. Pamtim reči mog teče koji je komentarisao sledeće za meni jako blisku osobu koja je imala kancer: ‚‚Svi misle blago njemu/njoj jer ne radi, a ko bi se sa njim/njom menjao i bio bolestan?‚‚
I tačno izgleda da je tako, mora da prođe period žalosti iako ste preživeli, izgubili ste bar deo radosti života ipak. Dobili stres, neizvesnost i zabrinutost, neko je izgubio posao, a mnogi i prijatelje… One koje su do tada smatrali za prijatelje. I nije zapravo ni toliko važno da li je to bila neka iznenadna trauma poput udarca automobila, da li su Vam dijagnostikovali kancer ili imate depresiju, Vaš život se menja, Vi se menjate. Čak i kada to ne želite, postoji taj, rekla bih, nasilni faktor na koji prosto ne možete da utičete.
I kada malo dublje pogledam neke svoje prošle fotografije, mnogo je u njima bilo i tuge, sete za nekim ljudima sa kojima se više ne mogu fotografisati. Znam da je jedna od njih u svojim poslednjim trenucima tražila spas jer nije verovala lekarima (sa pravom), i ja jako dobro i sama znam taj osećaj. Verujem da su mnogi od nas imali bar jedan trenutak u životu u kom su osetili kako smrt i nije tako daleko, šta više, ja sam osetila strah da će to biti baš tada. Takav osećaj se ne zaboravlja.
A druga, isto predivna osoba, prosto mislim da je ona potpuno drugačije doživljavala život i ovaj svet… Sasvim slučajno da nisam znala da su se upoznale, o poslednjim njenim trenucima života, rekla mi je moja bliska prijateljica. Preko telefona mi je rekla sledeće: ‚‚Pustila je muziku i pevala dok je ležala u postelji, bila je voljena i negovana do poslednjeg momenta od strane svog supruga i sina.‚‚ Verovala sam da je tako, znala sam da jeste, suze su mi krenule iako sam bila na nekom porodičnom veselju. Bila je sila od žene, uvek je umela i znala sve iz glave, praksu tresla iz rukava, volela iskreno i život i ljude.
I da, zaista, fotografija uzme deo duše onoga ko je na njoj, i ostavi nam ga da je imamo i da tu osobu pamtimo, volimo i spominjemo i dalje. Naša fotografija nas same podseća na ono što smo nekada bili, na ono što možemo ponovo izgraditi ili na ono čemu se možda nikada ne bi trebalo vratiti, kao srećna uspomena ili dobra opomena.
I tu nema prikrivanja falinki. Lepota je u oku posmatrača.
Srcu nije potreban photoshop.
Tekst pisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Anita Jankovic on Unsplash
Ovo su neke crtice iz života što bi se reklo, gde se provlače različite teme, stavovi, u skladu sa dešavanjima oko nas, nešto me ‚‚povuče‚‚ da napišem neki intimniji tekst. To ne mora da znači da sam u pravu, niti da ja guram neku priču koja mora biti takva pa takva, već više želim otvorenu komunikaciju na neke teme koje su dosta tabu.
Imam jednu odličnu osobu uz sebe, nekoga ko je iskreni muški prijatelj i saborac što bi se reklo. Tako s vremena na vreme vrtimo neke filozofske i psihološke teme. Često to bude potpuno neozbiljno dolaženje do ozbiljnih zaključaka, ali konkretno se potrefilo da smo pričali o nečemu što je trenutno naročito vruća tema (a kad nije?!).
ŽENSKO TELO!
I kome ono pripada?
Priča je krenula onako u sekvencama između nekih drugih priča, spomenula sam u vezi ove korone koliko me zapravo sve više iritira nepristojno ponašanje naših ljudi koji se sabijaju u redovima i ne poštuju osnovnu prostornu distancu, i to nevezano za koronu, nije se poštovala ta distanca ‚‚nedisanja‚‚ uz vrat ni pre korone, ne poštuje se ni sada. Čast onima koji je ipak uviđaju.
Ubacim ja tu svoju večitu boljku, a to je da kad smo recimo u nekom kafiću/klubu, gde postoji ta mogućnost, i hoćemo da naručimo, konobar bez ikakvog poštovanja stavlja ruku meni oko struka i pita šta ćemo mi svi da popijemo. I mislim da sam ja to već vama spominjala, ali njemu nisam i on mi sugeriše ono što su nekako i moji roditelji pre sugerisali o konobaricama u kafani, da bi svako da pipne i štipne konobaricu i kako to baš i nije fin posao za žene. A eto, sad je i sam prvi put čuo da i konobari nepozvani dodiruju goste.
Da ne dužim, onaj prvi slučaj gde konobar stavlja ruku meni oko struka niti se desio meni prvi i jedini put, niti se desio samo meni. Dešava se često. Šta više, desilo mi se da dok sam čekala pregled ispred ordinacije da mi žena – medicinska sestra ‚‚gladi‚‚ leđa, nešto poput tešenja, ali sa kojim pravom i pozivom? U sred korone – i to baš medicinski radnik.
Ovo nije neka ženska priča, kako muškarci ne poštuju žensko telo. Ne, ovo je priča za sve ljude čije se telo ne poštuje na bilo koji način, za sve koji žele da imaju slobodan prostor oko sebe i da ne budu dodirivani kada to ne žele. A naročito kada ih niko nije pitao za dozvolu za dodirivanje njihovog tela.
Znam gomilu trudnica koje su trpele da ih čak i nepoznati ljudi dodiruju po stomaku iz prostog razloga – zato što su trudne!
Jako zastupam stav da je moje telo moj hram, kao i da je tuđe telo hram te osobe. U nekim društvima se to svodi pod reč PRISTANAK – ‚‚Consent‚‚ dakle kada osoba dobrovoljno pristane na predlog druge osobe, kao što bi trebalo da date pristanak na davanje svojih privatnih informacija, pristanak na medicinske procedure i sl. A i tu postoje ograničenja ko može da ga da uopšte.
Sve ovo navodim u smislu da je zadiranje u područje mog/tvog/njegovog/njenog tela, postavljanje pitanja o istom (a to je ono, zašto nemam decu, da li možda ne mogu da zatrudnim, zašto pocrvenim kada mi je (ne)prijatno…), u najmanju ruku nepristojno, a ide i do toga da se postavlja pitanje ukidanja prava koje imam ja nad sopstvenim telom što je jednako žestokom kršenju ljudskih prava!
Pošto trenutno govorimo o ženama naglašavam da su prava žena ljudska prava – TAČKA.
Moj lični stav o abortusu je da je potrebno da omogućimo edukaciju, redovne preglede i pristupačnu kontracepciju svima na vreme kako bi se izbegle neželjene trudnoće. Kako bismo zaista radili ono što je važno – a to je planirano i željeno roditeljstvo. Međutim, kada se one neplanirane trudnoće već dese osoba treba da ima izbor da li želi da zadrži trudnoću ili ne i da to bude potpuno informisana odluka te osobe, bez primoravanja, a naročito bez zakonskog onemogućavanja da se ta odluka uopšte i desi. Evo jednog teksta koji ukratko pokazuje istoriju abortusa u svetu http://kulturkokoska.rs/abortus-kao-cin/
Žene u Poljskoj, kao i u još nekim evropskim zemljama se bore da zadrže svoje pravo da prekinu trudnoću ukoliko je ne žele. Jer je njihovo pravo da one ne žele trudnoću, kao što je i njihovo pravo da žele trudnoću. Trenutno one mogu da prekinu trudnoću samo ako je trudnoća nastala kao rezultat silovanja, incesta, ako je život žene ugrožen ili ukoliko nešto ozbiljno nije u redu sa fetusom.
A sada se traže još veća ograničenja na ta već izuzetno jaka ograničenja. I to bi značilo – ako prođe, da žena neće moći da abortira fetus sa kojim je utvrđeno da nešto nije ozbiljno u redu (ima malformacije ili može biti i mrtav). To dovodi zdravlje i život žene u ozbiljan rizik. Ovo nije prvi put da se to dešava u Poljskoj, desilo se i pre 4 godine, ali su tada ljudi uspeli da ‚‚podignu prašinu‚‚ i zakon koji zabranjuje svaki abortus se nije usvojio.
Sama zabrana vršenja abortusa u klinikama koje su kontrolisane, dovodi do pojave nelegalnih klinika koje dovode u opasnost živote. Imajući u vidu da kod nas ni sam porođaj nije najbezbednija stvar po bebu i majku, možemo samo zamisliti koliko veoma mladih devojaka to obavi negde u sivoj zoni (‚‚da selo ne sazna‚‚).
U svakom slučaju, prema Amnesty International postoji nekoliko ključnih činjenica o abortusu:
1. Svake godine 1/4 trudnoća se završi abortusom – bez obzira na to koji je zakon o abortusu na snazi u zemlji.
2. Kada ga izvode specijalisti u sanitarnim uslovima – dakle adekvatnim, abortus je jedna od najbezbednijih medicinskih procedura, bezbednija čak i od porođaja.
3. Kriminalizovanje abortusa ga čini manje bezbednim.
4. Smrti i povrede uzrokovane nebezbednim vršenjem abortusa se mogu skoro sve prevenirati time što će se te procedure legalno obavljati u legalnim klinikama od strane stručnjaka.
Nijedan abortus nije lak niti žena njega olako doživljava, a najgori abortusi su oni kada se žena oseti primoranom da ga izvrši ili kada se oseti primoranom da nastavi da rađa da bi dobila dete odgovarajućeg pola. Pa je tako pre dve godine izašao sledeći tekst i Vice-u: https://www.vice.com/…/tri-hiljade-zena-manje-zasto-su… Na istom linku možete pogledati i ceo film ‚‚Neželjene ćerke Crne Gore‚‚.
Dalje želim da naglasim sledeće:
Normalno je:
– da želimo da rodimo dete;
– da ne želimo da rodimo dete
– da ne želimo da rodimo dete koje je stvoreno kao rezultat silovanja ili incesta;
– da ne želimo da rodimo dete kod koga su već utvrđene malformacije ploda;
– da ne želimo da rodimo dete koje je u nama, ali više nije živo i moramo da čekamo momenat ‚‚prirodnog‚‚ porođaja da bismo rodili mrtvo dete koje smo želeli da rodimo zdravo i živo;
– da ne želimo da rodimo dete jer trudnoća i rođenje deteta predstavljaju ozbiljan rizik za naše zdravlje i život;
– da ne želimo da rodimo dete jer ne možemo da priuštimo uslove za odgajanje deteta;
– da se odlučimo na abortus i imamo pravo da ne objašnjavamo razloge za to svakome ko pita (‚‚jer ima onih koji ne mogu da imaju decu‚‚);
– da dobijemo najbolju moguću prenatalnu negu, kao i adekvatnu komunikaciju i negu tokom porođaja, kao i nakon porođaja;
– da ukoliko smo na porođaju da se ne osećamo dehumanizovano od strane osoblja koje je tu da obavi porođaj;
– da dobijemo sve, apsolutno sve objašnjene procedure koje su potrebne da se sprovedu i da ukoliko smo u mogućnosti i smatramo da treba – možemo da pristanemo na njih, ili da ih odbijemo;
– da ukoliko postoje bezbednije, a jednako efikasne prakse da i dobijemo takve, a ne nešto što bi moglo da ugrozi nas i plod;
– da nas ne zastrašuju lekari kada dođu u vizitu stručnim terminima nakon porođaja na način na koji mi, koji nismo medicinske struke, ne možemo da razumemo da li je naša beba zdrava ili nije;
– da ukoliko radimo abortus da on bude urađen na human način a ne bez anestezije;
– da ukoliko želimo epidural ili carski rez ili nam je to potrebno čak iz medicinskih razloga – te iste i dobijemo i na zahtev, a ne da nam budu uskraćeni iako je rečeno da će ih biti;
– da ne budemo nužno u ležećem položaju na porođaju;
– da se pristupi prilikom porođaja pravovremenim medicinskim intervencijama kako bi deca koja su do vremena porođaja bila zdrava ostala zdrava i bila zdravo i živorođena;
– da ne moramo da darujemo akušere i babice da bismo imali humani tretman u porodilištu;
– da ne moramo da idemo privatno kod određenog ginekologa kako bismo imali bolji tretman u porodilištu;
– da nas boli porođaj;
– da nam pomognu da nas ne boli porođaj;
– da ispuštamo glasove, vičemo, pod stresom smo u toku porođaja;
– da nam ne treba dozvola medicinskog osoblja da govorimo, budemo pod stresom, doživljavamo bol, budemo osobe;
– da se na nas ne viče tokom porođaja;
– da možemo da doživimo majčinstvo i kao bol, a da ta bol ne mora isključivo da prestane jer smo sada presrećne jer držimo našu bebu iako i dalje imamo bolove, pravimo se da ih nema;
– da se ne snalazimo najbolje pred porođaj, tokom porođaja, nakon porođaja;
– da ukoliko doživimo neželjeni spontani pobačaj imamo više vremena za prevazilaženje gubitka deteta i tugovanje;
– da ukoliko idemo na veštačku oplodnju, ne budemo kao na pokretnoj traci jer je već dovoljno teško;
– da imamo besplatnu psihosocijalnu podršku u okruženju ma kakav da je naš izbor ili iskustvo;
– da ukoliko doživimo postporođajnu depresiju dobijemo adekvatnu pomoć stručnog lica;
– da imamo izbor;
– da znamo gde je naše dete – koje smo rodili živo i zdravo…
Sigurna sam da ima mnogo neispričanih priča vezanih za trudnoću, porođaj, abortus, gubitak bebe, nestanak bebe… Mnoge žene svaki mesec iščekuju vest da im bar ovaj put şa lepim razlogom ‚‚kasni‚‚, druge se pribojavaju tog kašnjenja iz svojih intimnih razloga.
I to je naše jednako pravo da budemo solidarne po pitanju toga da želimo da se prema našim telima humano odnose. A isto pravo da damo i drugima u vezi sa njihovim telima.
Ovo je svačije pravo, pravo na sopstveni odnos prema sopstvenom telu. Zašto bilo ko smatra da ima pravo da telo žene (ili bilo čije) svojata i odlučuje o njegovoj dobrobiti?
Nebitno je da li je to neprijatno ulaženje u lični prostor poput dodirivanja, postavljanja intimnih pitanja, nepoštovanje ličnih granica i sloboda ili zloupotreba vulnerabilnosti položaja neke osobe.
Svačija sloboda je ograničena slobodom drugih ljudi, budimo solidarni i odgovorni prema sebi i drugima.
Tekst napisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Fotografija adaptirana sa unsplash.com – Myth busters. Image created by Redgirl Lee. Submitted for United Nations Global Call Out To Creatives – help stop the spread of COVID-19.
U subotu sam bila učesnik jedne sjajne radionice koju je držala Trudi Newton (TA psihoterapeut i edukator iz Velike Britanije, baš Edukacijske Transakcione Analize). Nije prva njena na kojoj sam bila, ali je bila nekako, iako online, spajajuća za mene i ostale ljude koji smo došli u kontakt jedni sa drugima, srodili se na poseban način, iznoseći svoje mišljenje i podršku u susretu promenama paradigmi u obrazovanju, a ponajviše procesu učenja i usvajanja znanja. Verovatno je svako od nas dobijajući iste zadatke u svojoj glavi imao različitu sliku, ali smo zajednički kroz otvoren koncept razmene mišljenja, iskustava i podrške kreirali podsticajnu sredinu. To je nešto što mislim da je izuzetno važno kada govorimo, pišemo, komentarišemo. Meni je bar izuzetno. Sve se može reći nežnije, približiti, ne mora grubo, ne mora đonom. Jako je problem što smo možda sredinski zbog uslova koji su ovde prisutni – tako navikli na dreku, na laktanje, gaženje… I tako generacijski prenosimo na decu, da će biti neprimećena ili žrtve nepravde, nasilja, ako nisu „prodornija“. Ne svi, naravno, ali ima toga dosta, po mojoj slobodnoj proceni. Nekad nenamerno, nekad sa namerom, modelom…Uglavnom, ta radionica je kod mene podstakla interesovanje za više različitih oblasti koje trenutno učim ili sam učila, prvo za kognitivne neuronauke i kognitivnu psihologiju, drugo za psihologiju učenja i treće za međuljudske odnose. Na neki način svaki odnos može biti odnos učenja, usvajanja znanja. Naravno, ne možemo učiti baš neograničeno, nešto moramo i „pustiti“. Pa tako iz mog ličnog iskustva mogu da kažem da sam na poslu i poslovima do sada imala pre svega obuku od sjajnih kolega prosvetara da ne kažem prosvetitelja, koji su čak i iako im to više nije posao, znali da prenesu znanje, da približe, da zainteresuju, da kažu i da ne znaju i da moraju da provere. Nije bilo garda, gledanja s visine, nije bilo nipodaštavanja, pružali su sigurnost, ali ne lažnu, da te što kažu mladi „skinu“ nego onu punu razumevanja za tebe kao osobu i za proces kroz koji prolaziš učeći. Kada se osvrnem na sva ta moja učenja, na njihove i moje obuke. Mi smo svi nažalost, izašli iz prosvete, iako smo voleli taj rad, iako u sebi imamo tu neku žicu koja nas neraskidivo veže što sa vrtićem, što sa školom… U jednom trenutku je borba za goli život premašila prosvetarsku boljku i kod nas čuveno pitanje „Kad će plata?!“ i kako dočekati sledeću.Tužno je nekako, gledajući sa strane, nema raznolikosti, kao da na svetu ne treba umetnosti, učenja, razvoja, kao da smo svi rođeni za IT i moramo biti IT inače nema sigurne budućnosti. Gde su svi ti slikari, balerine, violinisti, bibliotekari, filozofi… Neko je stvoren za to, a primoran biti ukalupljen za IT ili šta već, jer drugačije nema mogućnosti za iole pristojan život. A ko nije za to da možda mota kablove u jednoj od silnih fabrika koje traže radnike svuda?!I ono večito pitanje sledi: „Gde vidite sebe za 5 godina?“Imam osećaj da je bar meni smislen odgovor: „Tamo gde osećam da menjam stvari koje nisu OK ili poboljšavam i ulažem sebe i svoj rad bar u svoje okruženje“. Jer jedina izvesna stvar je promena. Na nama je da učinimo da ona bude dobra i korisna.Pozivam Vas da komentarišete na temu usvajanja znanja, kako Vama prija da učite, na koji način Vam to najbolje ide. Ako trenutno učite zbog korone sa decom, koliko ste uspešni u tome, šta biste voleli da promenite. Koliko je to stresno za Vas i dete? Takođe, šta mislite o forsiranju IT industrije kao jednog od retkih sigurnih poslova u našem društvu i da li Vi ili Vaša deca imate drugačije afinitete i kako ipak izdržati pritisak da radimo nešto što volimo i u čemu smo dobri a da ipak nije toliko profitabilno? Hvala puno na pristojnim komentarima i uvažavanju sagovornika.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Agence Olloweb on Unsplash
Ako bi ičemu mogla da nas nauči ova pandemija, šta bi to po Vašem mišljenju bilo?
Za mene je pandemija bar jedan podsetnik da čovek nije niti svemoćan niti bezvredan.
Često sebe i svoje uticaje umemo da precenimo, da mislimo da baš sve od nas zavisi, zaboravljajući pritom da smo samo ljudi odgovorni samo za svoje misli, ponašanja i emocije. Preuzimamo često na sebe teret tuđih misli, osećanja i ponašanja. Brinemo oko istih, preterano smo odgovorni do toga da nas to obeshrabruje u delovanju. Dok sve ne bude kako treba (a to najčešće znači savršeno) ne započinjemo ništa, a tu je i strah od grešaka.
Podsetimo se da ma koliko bili veliki u našem mikro svetu, mi imamo tek određeni uticaj na ljude oko nas, ali su oni sami odgovorni za svoje misli, osećanja i ponašanja, a mi za svoja. Podsetimo se da svako treba biti odgovoran u dovoljnoj meri za sebe zbog sebe i drugih.
Sa druge strane umemo sebe i da potcenjujemo, da mislimo da nemamo nikakvog uticaja na dešavanja oko nas, da je sve prepušteno nekoj višoj sili, sudbini, Bogu… Da ma šta god činili nema nam spasa, da će da se desi neizbežno, da ništa mi svojim činjenjem ne možemo promeniti. Pa u ovom slučaju iskušavamo svoju i tuđu smrtnost radeći stvari koje su drugima van neke logike. A kad se tu umeša i ono čuveno ‚‚Neće mene‚‚ ili ‚‚Ja u to ne verujem‚‚ nastanu problemi i za okolinu.
Mi svojim ponašanjem utičemo na tuđe živote jer naša je sloboda ograničena slobodom drugih, te se na to stalno treba podsećati. Mi nemamo prava da svojim ponašanjem ugrožavamo slobodu i prava drugih, niti drugi imaju pravo da ugrožavaju naša prava i slobode.
Pandemija nas podseća takođe da neke slobode privremeno mogu biti uskraćene radi dobrobiti svih nas, jer se ne ponašamo jednako svi i nemamo razvijenu svest o tome kako i šta je potrebno za opštu dobrobit.
Način da to usvojimo i da razumemo zašto je potrebno preuzeti na sebe odgovornost za svoje ponašanje, je da nam se to lepo objasni, ako treba i nacrta. Imamo pravo da nešto ne razumemo, ali imamo pravo i da naučimo i razumemo. Ne postoji razlog ili izgovor da zloupotrebljavajmo pravo neznanja u svetu u kome je znanje na klik udaljeno.
Brinimo o sebi i drugima, štitimo sebe i druge. Budimo bliski iako smo prostorno udaljeni. Budimo solidarni.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Daniele Levis Pelusi on Unsplash
Koliko puta ste doživeli nepravdu, a da ste posle par trenutaka već videli da od nerviranja nema ništa, a tek od neke akcije poput žalbe, tužbe i sličnog unapred neće biti ništa?
Koliko puta ste se osetili malim i usamljenim u tome da je moguće da nešto zaista napravite u svom okruženju, što će biti važno ne samo Vama nego i ljudima oko Vas?
Često nas to ‚‚unapred‚‚ mišljenje saseca u korenu da ne sprovedemo neku akciju koja bi možda baš bila dobra za opštu populaciju.
Međutim, vidimo da oko nas ima pojedinaca koji su vrlo aktivni u menjanju sveta na bolje, jer njihovo ‚‚malo‚‚ možda drugome mnogo znači. To su brojni ljudi koji na volonterskoj bazi aktivno rade na poboljšanju onih sitnih stvari koje čine život.
Ja sam lično neko vreme bila fascinirana aktivizmom koji je sprovodio Filip Vukša, koji nije baš uvek dobro prolazio iako je činio dobro za svoj narod, tako da delim ovu objavu sa Vama da bih Vas upoznala sa ovim mladićem koji je veoma društveno aktivan https://www.bizlife.rs/bizlife-lista-30-ispod-30-filip…/
Drugi primer, a ima ih zaista mnogo, je moja drugarica Ivana koja kroz vođenje SOS Ženskog Centra pomaže ženama žrtvama nasilja i to su njene koleginice koje joj pomažu na volonterskoj bazi.
Tu su brojna udruženja za koja mi možda i ne znamo, kao što su NSHC, Prevent i sl. a koja omogućavaju da život ne bude toliko baš tmuran. Stvar je u tome da mi možemo da pomognemo drugom biću bez da smo čak i napustili svoj dom ili se uključili u neko udruženje. Jedan od tih primera je i grupa Budi Human – Humanitarne licitacije i njoj slične.
Prvi put kada sam osetila da mogu da pomognem drugima iz udobnosti svog doma, dakle nisam morala da napuštam ni svoju radnu sobu, bilo je kada je pre 3-4 godine došlo do jako velikih poplava izazvanih jakom kišom, gde su ljudi preplavili sve moguće ‚‚Izgubljeno-nađeno‚‚ stranice. Budući da sam i sama član mnogih takvih grupa, to obilje neuređenih informacija sam rešila da spojim u jednu stvar koja bi mogla biti drugima korisna i napravila sam Google sheet tabele sa dve različite strane, onom za nestale i onom za nađene (kao i sa lokacijama gde se nalaze). Ljudi su se snašli i dojavljivali meni i drugima gde se nalaze tablice, tražeći svoje. Ja nemam svoj auto, ali sam mogla da razumem da izrada novih tablica košta par hiljada i zašto bi neko morao to ponovo da plati?
Sličnu situaciju imamo danas.
U Novom Sadu je (pored toga što su redovi u tržnim centrima zbog Crnog petka) velika gužva i u redovima za testiranje na Covid u ambulanti na Novom Naselju. Izdavanje brojeva je ukinuto pre izvesnog vremena. Ljudi su na raznim grupama pokušavali da saznaju kakvo je stanje.
Verujte da kada imate kovid bez obzira što ste trenutno bez nekih simptoma ili sa simptomima, boravak na hladnom, gde većina satima stoji, nije prijatna ni zdravom čoveku. Juče sam odlučila da napravim fb grupu Covid 19 Novi Sad, kako bih pomogla svima kojima je potrebno da bar okvirno znaju red kojim se ide u toj ambulanti, da ne mrznu satima stojeći jer se čeka i do 12 h uprkos svim naporima medicinskih radnika, prosto je svima teško.
Grupa zavisi isključivo od dobre volje pojedinaca da ako već čekaju u redu napišu ko je trenutno na redu, budući da brojeva nema više, gleda se samo vreme prijave u ambulantu.
Ovaj tekst je napisan ne kao lična promocija, nego kao promocija toga da svi možemo biti društveno odgovorni i aktivni na način na koji smo to u mogućnosti. Molim Vas da ovaj tekst shvatite kao podstrek da nismo toliko mali da ne bismo mogli da učinimo baš ništa. Jedna osoba može da učini mnogo, ali je izbor isključivo na toj osobi da li ona to želi ili ne želi.
Pomozimo jedni drugima da prođemo lakše kroz ovaj period koji je svima izazovan i težak, budimo solidarni.
Ukoliko ste iz Novog Sada ili okoline, evo linka do grupe, molim Vas da poštujete pravila i da pružite koliko je u Vašoj mogućnosti da doprinesemo lakšem suočavanju sa izazovima u vezi sa pandemijom.
https://www.facebook.com/groups/1289000821445651
Budimo zdravi i odgovorni, prema sebi i drugima!
Hvala!
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo: Dan Meyers on Unsplash.
***Kako se snaći u ogromnoj količini informacija oko pandemije i kako znati koja je prava?***
Mi se nalazimo u svetu u kom su informacije većini dostupne, ali takođe imamo i jako puno neproverenih i neistinitih informacija koje se plasiraju, a koje ljudi dele po društvenim mrežama bez provere da li su te informacije tačne. Tu ne pomaže ni najmanje problematika etike društvenih mreža (ako možemo reći da ista i postoji). Društvene mreže imaju izuzetan uticaj na to koje će informacije biti plasirane baš Vama u skladu sa tim šta ste ranije gledali odn. u skladu sa Vašim ponašanjem na društvenim mrežama.
Nažalost, neretko se dešava da i netačne informacije dolaze od strane nekih lekara ili ljudi koji se predstavljaju kao lekari. Ovo pojedinca dovodi u lošu poziciju gde sa jedne strane kod nekih osoba može nastati preterani strah, a kod drugih osoba, može nastati otpisivanje stvarnog uticaja ovog virusa na opštu populaciju ili njega kao pojedinca. Imajmo na umu da je do nedavno bilo reči o tome da su deca bezbedna i da virus napada samo stare i bolesne, što se ispostavilo kao netačno. Odgovor je negde na sredini i svi kolektivno i pojedinačno moramo raditi na tome da se osećamo sigurnije u ovim uslovima.
Da bismo bez preteranog straha ili sa druge strane nemara za svoj i tuđ život živeli u doba pandemije potrebne su nam informacije koje smo svi trebali dobiti kroz određene institucije poput institucije obrazovanja, kulture i dr., ali nažalost, ispostavilo se da to i nije baš tako. To je jedan od razloga zašto dezinformacije poput lažnih vesti ‚‚fake news‚‚ opstaju i dalje i ljudima je lako da poveruju u to da je ovo samo ‚‚grip‚‚ ili da će ih spasiti neko magično sredstvo ‚‚ako uopšte virus postoji‚‚.
Sva ova saznanja su važna kako za naučnike koji se bave samim virusom, tako i za one koji se bave ljudskom psihom, jer se ne bazira sve samo na pojedincu, nego na grupama, pa i celom društvu. U slučaju pandemije, strah, ali i neznanje mogu dovesti do panike i nekontrolisanih ponašanja na nivou gomile i mogu imati ozbiljne posledice za celokupno društvo. To smo mogli da vidimo širom sveta gde su postojali karantini, gde je dolazilo do nestašica roba i usluga i sl.
Od informacija koje dobijamo od strane medija, često zavise reakcije naroda, tako da oni koji takve informacije saopštavaju imaju određenu odgovornost i izazov da informacije budu potpune i tačne, a i da se izlažu argumentovano, naročito vezano za određene senzitivne teme poput karantina, imunizacije i sl. kako ne bi došlo do jake emocionalne reakcije javnosti i na kraju i otpora. Neke zemlje su to uradile bolje u smislu da su imale manje restriktivne mere, ali bolji odziv stanovništva za preporuke lične, a samim tim i kolektivne zdravstvene zaštite. Ovakva društva imaju mnogo veće poverenje u donešene mere u odnosu na neka druga društva, jer se princip poverenja zasniva na transparentnosti bez izazivanja nepotrebne panike i straha kod ljudi.
Takođe, ovo je prilika da kolektivno naučimo neke nove mehanizme, prepišemo dobre prakse iz drugih zemalja, te da na nivou pojedinca, ali i društva zajedno edukujemo jedni druge, dobronamerno ukazujemo na propuste i težimo da se propusti ne ponavljaju. Jedan od tih načina je i da ne postoje tzv. izuzeci od pravila, dakle da ako su maske propisane da ih svi nose u odgovarajućim situacijama, da onda to važi za sve. Naravno, da bi se poštovale mere na nivoima preporuke, one moraju da imaju smisao za osobu od koje se traži poštovanje mera. Tada je veliki odziv i nema potrebe za uvođenjem strogih kaznenih politika.
***Strah i stres su normalne reakcije u kriznim vremenima kao što su ova, naročito zato što, pored opravdanog straha za život, ljudi sada moraju da se navikavaju na potpuno drugačiji način života. Postoji li zdrav način da se ljudi nose sa ovim? ***
Neprijatna osećanja su normalna u ovim trenucima, kao i u svakodnevnom životu van pandemije. Sva osećanja postoje sa određenim razlogom. Ono što je važno jeste da naglasimo da telesno zdravlje ima pravo prvenstva u odnosu na mentalno zdravlje, dakle, ako se ne pobrinemo za telesno zdravlje, nećemo imati ni koga da lečimo ni sa aspekta mentalnog zdravlja. Mogli bismo reći da je zdrav način da se ljudi nose sa ovim taj da vode računa o svom zdravlju, ali i o zdravlju drugih ljudi, poštujući preporučene mere.
Na mentalnom planu, svaki čovek nalazi načine (svesno i/ili nesvesno) da sebe na neki način zaštiti od anksioznosti i od unutrašnjih i spoljašnjih opasnosti tj. stresora. Kada imamo u vidu ranije pomenutu dostupnost informacija i načine na koje pojedinac iste dobija u ovoj situaciji koja i dalje traje (a ima posledice i po život i zdravlje ljudi, ekonomsku stabilnost, kao i stabilnost porodica) moramo ljudima pomoći. Situacija širom sveta se izmenila van naše volje i nešto što nam je do skoro bilo dostupno sada je nedostupno, a dodatna otežavajuća okolnost je u tome što ne znamo koliko još vremenski treba da ‚‚izdržavamo‚‚ u ovim uslovima.
Ukratko, zdrav način nošenja sa trenutnom situacijom je pratiti relevantne izvore informacija, usmeriti pažnju samo na najbitnije, što manje se izlagati senzacionalnim naslovima i ostalim lošim uticajima iz okoline. Raditi što je više moguće stvari koje nas ispunjavaju u granicama trenutnih mogućnosti. Negovati sebe i druge. Takođe, pronaći i pružiti podršku i validne informacije ljudima u svojoj okolini uz poštovanje osnovnih mera prevencije koje ne sprečavaju bliskost i empatiju. Bez forsiranja. Naći dobre načine opuštanja. Ukoliko se nalazite u poziciji da Vam je potrebna i pomoć psihoterapijske prirode neki od kontakata su navedeni dole.
***Pandemija je takođe otežala pristup uslugama zaštite mentalnog zdravlja, u smislu da mnogi ljudi sada ne mogu fizički da odu u savetovališta, a i da su neki prekinuli redovne sastanke sa svojim psiholozima i psihijatrima. Vi ste jedna od osoba koja je ponudila alternativu, odnosno mogućnost javljanja u inboks i savetovanja psihoterapijske prirode. Zašto ste se odlučili na ovako nešto i koliko je neophodan pristup psihoterapijskoj pomoći?***
Trenutna situacija je takva da je izmenjeno funkcionisanje službi zaštite opšteg zdravlja u koje spada i mentalno. Ljudi su bili u brizi za sopstveni i tuđe živote i nisu znali koje su informacije proverene i nisu mogli doći do usluga koje su do tada imali u kontinuitetu. Mnogi terapeuti su prešli da rade online iz svojih domova i to je donekle olakšalo situaciju za mnoge koji su išli privatno na terapije.
Već negde od početka pandemije se javila potreba za iznalaženjem drugačijih načina na koje bi ljudi mogli da dobiju prvu psihoterapijsku pomoć od strane edukovanih psihoterapeuta različitih modaliteta. Savez društava psihoterapeuta Srbije je omogućio to na tri različita načina i ta vrsta besplatne pomoći je bazirana na volonterskom radu psihoterapeuta i onih kojih su psihoterapeuti pod supervizijom. Oni su tu za sva pitanja gde je koronavirus uticao na naše mentalno zdravlje. Ova prva psihoterapijska pomoć nije jednaka psihoterapiji, ali u mnogome olakšava stanje.
Što se mene i moje stranice tiče, javljanje u inboks stranice ‚‚Čaj sa Gocom‚‚ je nešto što je bila opcija oduvek od kada stranica postoji i nije isključivo vezana za pandemiju. Svako ko se javi u inboks stranice koju ja vodim, biće saslušan, uvažen i informisan, pomoć će osobi biti pružena u okvirima koje omogućavaju poruke. Ova pomoć nije jednaka psihoterapijskom savetovanju, ali je nekad dovoljno ljudima samo da se sa nekim konsultuju. Ukoliko je reč o problemima o kojima neko od mojih kolega ima afinitet, npr. porodično nasilje, ja prosledim kontakte SOS Ženskog centra gde će dobiti potpunije informacije.
Pandemija je kod nekih iznedrila pogoršanje već od pre loših odnosa unutar porodica i veoma važan aspekt pomoći i podrške su predstavljale i i dalje predstavljaju aktivnosti SOS Ženskog centra, žena volonterki koje su takođe morale da svoje usluge prilagode novim uslovima u kojima smo se svi našli. Postoji još mnogo besplatnih načina i savetovališta u Novom Sadu u kojima je moguće dobiti pomoć, poput Savetovališta za brak i porodicu, NSHC-a…
***Postoji li nešto što mi kao zajednica možemo da uradimo da bar malo ublažimo efekte ovog perioda? Postoji li nešto što mislite da bi nadležni mogli da učine?***
Naravno, pandemija je mnoge, a tu se ubrajam i ja, naučila da nijedan čovek nije suviše mali da ne može bar nešto da učini povodom ovoga. Mene je podstakla da više pratim validna naučna istraživanja – kad mogu čitam direktno njih (jer se dešava da njihova tumačenja koja dobijamo u medijima nisu prosto tačna), a za one koji nemaju puno vremena za čitanje i istraživanje mogla bih da navedem grupu ‚‚Nauka‚‚ na fejsbuku u kojoj su između ostalog i relevantne informacije vezane za ovaj virus.
Zajednica bi mogla da pre svega ojača mehanizme za očuvanje pre svega telesnog zdravlja svih ljudi tako što će se mere koje su provereno efikasne, sprovoditi svuda i bez izuzetaka. Ovo zvuči pomalo prezahtevno sa jedne strane, imajući na umu da u samim obrazovnim ustanovama u Srbiji, imamo još problema sa neuređenim školskim toaletima i sl. a u nekim delovima Vojvodine, mi nemamo dostupnu kvalitetnu pijaću vodu.
Ono što je pohvalno je što se i u ovim teškim uslovima oseti duh zajedništva u smislu požrtvovanosti medicinskih radnika i svih ostalih, od prodavaca do vaspitača koji su takođe ugroženi. Mi kao pojedinci i zajednica možemo pomoći i time što ćemo zaista pružiti podršku umesto da otežavamo dodatno ionako teške uslove rada u kojima se svi nalazimo.
Što se tiče budućnosti i toga šta bi mogli nadležni da učine, ovde bih volela da napomenem da se briga o pacijentu ne svodi samo na to da se pacijentu pomogne u samoj ordinaciji. Mi imamo višegodišnje stanje gde se za lekarsku komisiju čeka po nekoliko sati u redu, a zatim unutra kada dobijete broj. Napolju se satima čeka uz sve vremenske prilike, po kiši, vetru, snegu, ledu, hladnoći, ali i kada prži sunce, bez dovoljno obezbeđenih klupa ili kakve nastrešnice. Humaniji pristup najosetljivijim populacijama treba da bude naša odlika ako ćemo sebe smatrati za bolje društvo nego što smo sada.
Potrebno je i što pre vratiti edukativne emisije na male ekrane, vratiti nauku u obrazovanje, omogućiti od najranijeg uzrasta da deca razmišljaju i van okvira sistema u kom se nalaze, da budu istraživači. Pandemija će proći, ali je na nama da ostavimo bolji svet generacijama koje ostaju za nama.
***Vi ste pokrenuli i grupu na fejsbuku u kojoj, pored informacija o redovima za testiranje, delite i korisne savete. Kako grupa funkcioniše i zašto je važno sada da se okrenemo jedni ka drugima za proverene informacije i savete? ***
Upravo tako, pokrenula sam grupu Covid 19 Novi Sad na fejsbuku u trenutku kada sam videla da se neke druge grupe pune pitanjima o redu za čekanje na prvi pregled koji je u covid ambulanti na Novom naselju. Glavni pokretač je bio to što su ukinuti brojevi koje su ranije pacijenti dobijali prilikom prijave. Ovo je stvorilo dodatne gužve i nesnalaženja ljudi koji su pomoć potražili što zvanjem brojeva respiratorne ambulante, što stvaranjem gužvi koje su otežavale posao lekarima i ostalim medicinskim i drugim radnicima. Te gužve takođe imaju loš uticaj na samo lečenje pacijenata (koji satima na hladnoći stoje i čekaju svoj red), već i na njihovo telesno i mentalno zdravlje. Moj cilj je bio, a drugi ljudi su u tome pomogli, naročito druga administratorka Jelena Plavšić, da isfiltriramo informacije kako bi se što manje čekalo na informaciju o redu, jer u redovima su ljudi koji su bolesni, imaju visoku temperaturu, bolove, malaksalost i sl. Grupa se sve zasniva na dobroj volji pojedinaca koji čekaju u redu da obaveste druge o tome koje vreme trenutno prozivaju. Za sada u tome uspevamo, ali se nadamo da će se stvari rešiti na mnogo višem nivou.
Na taj način, nadamo se, uspevamo da bar malo olakšamo ovaj period i za medicinsko osoblje, a i za pacijente. Ovim putem bih želela da pohvalim nesebični duh Novosađana i ljudi iz okoline koji su aktivni učesnici u radu grupe i pomažu svima nama mnogo. Neophodno je da jedni drugima budemo podrška, jer je naše malo, kao poruka u fejsbuk objavi, nekome nekoliko sati koje ne mora provesti stojeći u redu pod visokom temperaturom.
Ukoliko Vam je potrebna podrška ili savet možete se obratiti besplatno i dobiti:
1. Prvu psihoterapijsku pomoć putem Saveza Društava Psihoterapeuta Srbije kontakti su na linku: https://savezpsihoterapeuta.org/korona-virus/ Ovi dragi ljudi od početka pandemije vredno rade i svakodnevno su tu da pruže svima prvu psihoterapijsku pomoć vezano za korona virus, celoj Srbiji i dijaspori.
2. Druga alternativa je da možete pisati Gordani Belocić za taj ili drugi savet psihoterapijske prirode na fejsbuk stranici Čaj sa Gocom, postavljanje pitanja u inboks i odgovori koje možete dobiti su besplatni. Ne mora biti vezano samo za koronavirus.
3. Za žrtve porodičnog nasilja tu su i dalje telefoni Sos ženskog centra: Pružanje pomoći ženama i deci žrtvama nasilja u vidu emocionalne, psihološke i pravne podrške uz zaštitu : 021/422-740 od 17h do 21h. Takođe i brojevi telefona su 069 1936899 i 061 6412992, putem kojih su dostupne od 10 do 20h svakog radnog dana i subotom.
4. CENTAR SRCE https://www.centarsrce.org/
Pružanje emotivne podrške osobama u krizi i prevencija samoubistva:
Telefon 021/6623 393
Besplatan broj 0800/ 300 303
Email vanja@centarsrce.org
Čet preko našeg sajta www.centarsrce.org
Radno vreme svakog dana od 14 do 23
Imajte na umu da nijedna od ovih opcija ne predstavlja medicinsko savetovanje, dakle ne određuje se nikakva lekarska terapija. Takođe, u svim opcijama su podaci koje date potpuno poverljivi i ne dele se ni sa kim.
Ukoliko znate nekoga kome je potrebno nešto od ovih informacija, slobodno podelite ovaj tekst.
Srdačan pozdrav i dobro zdravlje Vam želi
Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
hoto by Sarah Kilian on Unsplash
FB stranica: Čaj sa Gocom
Nedavno sam čitala tekst o tome kako treba voditi decu (što mlađu) po sahranama. Ne mogu reći da mi je bilo svejedno dok sam to čitala, jer ne doživljavaju sva deca isto sahrane, te tako izričito govoriti šta treba ili ne treba je po meni potpuno samo stvar ličnog mišljenja a ne stručnog saveta, i treba razumeti šta sahrana predstavlja za odraslu osobu, a šta za dete. Dete neće lakše razumeti koncept smrti ako samo vidi pokojnika ili sanduk.
Ovo je jedan intimniji tekst i navodiću moje primere.
Moj primer je da sam prvi put videla pokojnika u otvorenom sanduku sa 9 godina, nekada nisu bile kapele po selima, nego se to obavljalo sve u kući. Otvoren sanduk, dolaze ljudi, donose sveće, bombone… Neko služi kafu… Uglavnom, traumatično iskustvo za dete od 9 godina koje je izgubilo jedinu živu prababu koja ju je čuvala, a čuvala je svu praunučad, poživela je do 85-e godine.
25+ godina kasnije
Prošle nedelje sam bila na sahrani, kod moje bliske rođake. Sigurna sam da bi bilo i više ljudi da nije situacija kakva jeste i bilo nas je i više nego dosta, a to smo samo mi ‚‚najrođeniji‚‚.
Ona je osoba koja me je čuvala kad sam bila dete i umela na jedinstven način da me pokrije – ušuška, od njenog nadimka sam napravila još jedan i njenom suprugu isto. Kada bi dok sam bila kod nje na čuvanju kao mala, kuvala nama ručak, govorila je da je sve ‚‚pilav‚‚ jer joj je moja mama rekla da ću sve pojesti šta god da skuva, dok kaže za to da je pilav, volela sam pilav, i tada kao i danas.
Jednom prilikom je rekla kako je jako tužno što se setimo onih koje volimo i kupujemo im cveće tek na sahrani, iako ih volimo svaki dan, mislim da je to bilo na sahrani mog dede, njenog dosta starijeg brata. Nažalost, jedva smo našli cveće za nju taj dan jer su sve cvećare bile zatvorene zbog zabrane, sem one na pijaci. Moj teča je ubrao ruže iz svoje prelepe bašte.
Otišli smo tamo, napolju je bio kovčeg ispred kapele i polako su svi počeli da se skupljaju, svi smo od rodbine i prijatelja nosili maske, neko i po dve, držali distancu koliko smo mogli.
Prvi put sam bila na sahrani gde su svi plakali, bukvalno svi, nije bilo ‚‚narikača‚‚, bilo je iskrene tuge, ljutnje što je ‚‚otišla‚‚ i razloga zbog kog je ipak prerano ‚‚otišla‚‚ jer nije moralo to da se desi, moglo se sprečiti.
Svi smo plakali, čak i muškarci, sigurno preko sat vremena, jer tome i sahrane služe, da pruže oprost od onog ko nam je blizak, neki vid kolektivne tuge i podrške i rasterećenja. Bez zadrške se to ovaj put dešavalo, a bila sam na mnogim sahranama, čak i mnogo mlađih ljudi kod kojih su ljudi imali prosto unutrašnju ‚‚zabranu‚‚ da i na tom, za to predviđenom mestu, ispolje neprijatna osećanja., da osete tugu, da ne budu jaki, da plaču.
Ne znam da li su maske olakšale stvari, verovatno nekima jesu, jer nismo mogli dobro videti jedni druge od njih, ali sam ja i to posmatrala. Prvi put sam osetila olakšanje zbog toga što se osećam konačno normalno što plačem na sahrani od samog početka iste, iako sam plakala i prethodnih dana i danas dok pišem se isto osećam.
Taj prirodni proces kolektivnog tugovanja je prekinuo pop koji je nakon čitanja, i nakon što smo mi svi po običaju se oprostili od pokojnice, on nastavio da priča o nečemu što je očigledno samo njegovo, što nije imalo veze sa pokojnicom i njenom porodicom i taj prirodni proces se prekinuo, proces zbog koga smo svi tu, proces koji smo na nekim drugim sahranama zaboravili. Proces koji je važan koliko za biće koje odlazi u duhovnom smislu za vernike, biće koje je bilo voljeno, toliko i za one koji ostaju, a gutaju tugu u sebi.
Koliko puta ste puta bili slobodni da na sahrani izrazite svoje emocije?
Kada mi je prvi deda preminuo nisam zaplakala sve dok nisam ugledala strinu i dok me ona nije zagrlila.
Njen sin je drugom prilikom zaplakao kad je video mene kad je njegov voljeni deda umro.
Na sahrani mog vršnjaka, gde smo porodično povezani, bila sam između moje mame i babe, ruku pod ruku i sve smo gušile tugu one zbog mene, ja zbog njih. Tek kada je u susret nama krenuo deda Steva, deda pokojnika, ja sam se otrgla od njih, on me je zagrlio i isplakali smo se zajedno. Isplakala sam se kasnije i zbog njega, što mu nisam mogla otići, kao i na mnoge sahrane na koje sam želela da odem da dam svoj poslednji pozdrav a nisam mogla. I ovo je na neki način – pozdrav od mene njima i njihovim porodicama.
Jedno je sigurno, svako treba da ima nekoga pored koga će moći slobodno da izražava osećanja, pa makar bila i neprijatna, nekoga ko će nas pustiti da se isplačemo ako je to nama potrebno. Nađite nekoga svog i uradite isto za njega.
Tekst napisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Ksenia Makagonova on Unsplash
Ovaj tekst i moje mišljenje prosto nije za uši onih koji nisu spremni da čuju. Ne morate se složiti sa istim. Ne morate ni vrednovati isti. Ne morate ga ni pročitati. Ni komentarisati. Ovaj tekst je za one koji znaju da je za izuzetno ulaganje u edukaciju sada – rezultat vidljiv tek nakon 20 + godina. Za one koji znaju da se promena ne dešava preko noći i koji ne očekuju brze rezultate. Ovaj tekst ima samo svrhu da promoviše edukaciju, razvoj poverenja, odnos ljubavi i prihvatanja, bolje civilno društvo, manje nasilja nad ljudima…
Ako Vi vidite promociju nečega drugog, to je do Vas. Isključivo.
U poslednje vreme često dobijam mnogo pitanja koja su vezana za to kada i kako razgovarati sa decom na temu seksualnosti, neka su vezana za konkretno nemile događaje koji su dospeli u javnost, silovanja od strane osobe od autoriteta ili silovanje maloletnice od strane ‚‚druga‚‚ maloletnika, dok je drugi ‚‚drug‚‚ to snimao.
I sve bih to nekako pojedinačno odgovarala svakom roditelju, da nisam primetila kod osoba od autoriteta, iz struke, da imamo situaciju koja ide u korist progresiji ovakvih patologija, iz nekih ličnih pobuda, pokrivenih ‚‚specifičnostima našeg društva‚‚.
Pa tako smatram da treba da napišem i svoj lični doživljaj onoga što se dešava oko nas i što se dešavalo i pre 20 i više godina. Pomak u društvu je gotovo 0.
Roditelji se sa razlogom plaše, ovo su samo oni slučajevi koji su dospeli u javnost. Istraživanja pak pokazuju da se takve vrste nasilja najčešće dešavaju od strane osobe koja je bliska detetu ili porodici. Osobe u koju ta devojčica (češće) ili dečak imaju poverenje.
Moj odgovor na ta pitanja ‚‚kada i kako pričati sa decom‚‚ je što pre i svim raspoloživim adekvatnim sredstvima. U moje vreme je to bila knjiga ‚‚Seks za početnike‚‚ (i tada su je mnogi nalazili uvredljivim), a na ranijem uzrastu se slikovito izražavalo kroz ‚‚Kobajagi donela me roda‚‚.
To su one neprijatne teme o kojima roditelji ne znaju kako da razgovaraju u većini slučajeva, a onda deca ubrzo saznaju sama.
Međutim, već na uzrastu od 3+ godina postoji priručnik Incest Trauma centra koji na jedan prilagođen način pomaže u tome da dete spozna neke stvari koje su dovoljne za taj uzrast. (priručnik ću postaviti u komentar).
Dakle, Incest Trauma Centar je pre nekoliko godina uz pomoć Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja i vaspitača oblikovao jedan jako zanimljiv priručnik za osobe koje rade sa decom predškolskog uzrasta i njihove roditelje. Objašnjene su skoro sve moguće situacije, tako da deluje nekima preobimno, ali upravo time ne ostavlja nedoumice oko toga da dete može pogrešno razumeti neke od stvari o kojima se priča u tom priručniku. Ostavljeno je na onima koji se koriste tim priručnikom da odaberu i približe individualno deci temu putem priručnika, da omoguće deci da razviju poverenje i kažu odrasloj osobi, roditelju ili vaspitaču ukoliko se nešto po njih neprijatno desi.
Međutim, neka lica su pokrenula pravu kampanju protiv tog priručnika jer po njihovim rečima nudi ‚‚prenaglašavanje homoseksualizma‚‚ šta god to bilo (ne znam šta je konkretno jer u priručniku nema nikakvog spominjanja istog, čak ni insinuacije). Namerno je prilikom izrade priručnika sarađivano sa vaspitačima KOJI I RADE sa decom tog uzrasta NEPOSREDNO. Ne rade iz kancelarija, ne pojedinačno kad im dovedu dete na razgovor, ne samo kroz radionice, nego kroz život i rad sa decom, nekad češće budu sa njima tokom dana nego mnogi roditelji (nažalost, današnje vreme je takvo da roditelji balansiraju između poslova da obezbede deci pristojan život).
Taj priručnik je povučen uz pritisak javnosti zbog toga što su građani dozvolili da bez da ga sami pogledaju donesu sud o istom, međutim, nije ponuđeno i usvojeno nijedno drugo rešenje koje je bolje, pa ni lošije. Samo smo ostali bez ikakvih naznaka da već na tako ranom uzrastu deca uče šta je ono što je OK, a šta nije OK što se tiče njihovog tela, da je OK ako ih mama kupa, ali nije OK ako neki čika kojeg ne poznaju ili nemaju u njega poverenje želi da ih odvede negde ili da ih dodiruje po njihovim privatnim delovima, da sa njima pravi tajne i sl.
Ko su osobe od autoriteta?
Građani su zbunjeni, kako to da imamo razne stručnjake što pedagoških struka, što psiholoških, što lekara koji daju mišljenje koje javnost upija o nekim temama – mišljenje koje nije utemeljeno u nauci i životu, ali doprinosi tome da se teme ovoga tipa koje su ‚‚NO NO‚‚ kad se dese jer nisu smele da se dese, kroz neke nazovi pozive za dijalog, otvorenost za opciju izbora – se i dese jer se prevencija odlaže… Tako imamo mišljenja pedagoga, lekara o ovome, mišljenja psihoterapeuta – i to baš psihoterapeuta koji zaista rade sa klijentima na traumama koje su doživeli zbog ovakve politike, a zovem je ‚‚zabijmo glavu u pesak ili vodimo večne pregovore sme li se spomenuti da i deca nekad masturbiraju, da vole osobe istog pola, da se ne osećaju OK u sopstvenoj koži, da im se kod kuće, u vrtiću i školi nekad dešavaju ružne stvari‚‚ samo večiti dijalog kako ne biti tako progresivan kao druge EU zemlje jer je ovo ‚‚tradicionalna‚‚ sredina i ‚‚MI‚‚ nismo spremni na tako nešto.
Svaka majka postavi sebi pitanje, kada je OK da njena ćerka stupi u seksualne odnose? Da li je 18 godina OK? A ćerki? Šta ako se baš voli sa tim momkom i on je dobar momak? Da li je prerano da uopšte nešto spomenemo? Šta je sa kontracepcijom?
U tom slučaju se obično pozivamo na neke tradicionalne forme.
Mi mislimo da su tradicije sjajni primeri, ali otiđimo samo nekih 60+ godina unazad i videćemo sledeće:
Tradicionalno su se u prošlosti žene udavale za osobe koje nisu ni poznavale – kroz ugovorene brakove, rađale im decu iako su bile maloletne (što se i dalje dešava prisilno u nekim zajednicama gde se devojčice prodaju) dakle pre punoletstva su imale bar jedno rođeno dete, doživljavale nasilje u braku i ćutale o tome jer je bilo prihvatljivo da muž bije ženu – da je prevaspitava. I još uvek se to nastavlja – jer tradicija.
Da li je to tradicija koju želimo našoj deci da nametnemo? Našim devojčicama? Našim dečacima?
Koga vređa priča o tome da deca treba da odbiju poljubac neke bake ili druge osobe koja je previše agresivna u tome da poljubi dete koje to ne želi? ‚‚JER MI SMO PRISNA NACIJA!‚‚ Ja konkretno znam jednu koja je volela da ujeda decu ‚‚iz ljubavi‚‚. Koga vređa priča o tome da dete ima izbor sa kakvim će se lutkama igrati, da li će znati bez obzira što je muškog pola da nešto i skuva, da mu neće biti poniženje da radi ‚‚ženske‚‚ poslove…
Da bi osoba mogla da razgovara o temama koje se tiču seksualnosti ona mora da poznaje sebe, svoje telo, seksualnost, prava koja ima i one stvari na koje nema prava – a to je da svojim uticajem, svojim pozivom (bilo to pedagogija, psihologija, ma sve i da je poglavar crkve) ili čime već da se bavi, da utiče na to da se zbog njenog ličnog stava, straha, kojekakvog ‚‚nazovi tradicionalnog‚‚ razmišljanja, mlada ili bilo koja druga osoba koja se ne uklapa u te nazovimo ‚‚kalupe normalnosti/tradicionalnosti‚‚, a po mnogima i ‚‚moralnosti‚‚ – oseća odbačeno, kao da nije deo društva, ovog sveta, da ne može da prihvati sebe i svoje želje, misli, osećanja, doživljaje, već prikriva svoju prirodu, ono što zaista i jeste – samo da bi se osećala prihvaćenom u svetu koji je nažalost mizogin, homofobičan, rasistički, a mi stopiramo isti svet da se promeni u neki nenasilan, prihvatajući – za sve što nije neprihvatajuće (jer i slobode i prihvatanja moraju imati granice)…
I onda još neko iz ‚‚struke‚‚ proglasi to je ‚‚in‚‚ ili ‚‚moda‚‚ među mladima da su danas ‚‚BI‚‚ i da je dobro to što su povučeni iz upotrebe korisni programi vezani za učenje o seksualnosti na ranom uzrastu koji su bar mogli prevenirati skorije slučajeve nasilja među maloletnicima da nisu povučeni.
A nas je i dalje sramota, sramota kad ne možemo imati decu, kad ne možemo pričati sa decom na temu seksualnih odnosa, na temu kako reći ne i kako biti bezbedan, kako dečacima objasniti da nemaju pravo da insistiraju i dalje i da žensko ‚‚Ne‚‚ ne znači u stvari ‚‚Da‚‚ jer ona ne ‚‚tvrdi pazar‚‚.
Razumem, rano je, i rano je nama odraslima – dok nije prekasno.
Kad dete rodi – dete.
Kad dete ide na abortus.
Kad dete doživi seksualno nasilje o kom ne sme ništa da kaže jer krivi sebe.
Kad dođe kući nakon izlaska pa se dugo tušira nekad spirajući krv sa sebe i plačući dok kapljice vode padaju, da se ne čuje vrisak iznutra i suze kako padaju.
Kad se pravimo da naše dete nije nasilno prema svom partneru/partnerki. Kada ne čujemo tihe vapaje iz druge sobe iako znamo da to vantelesno iskustvo koje osoba proživljava tako ‚‚tiho‚‚ jer nema snage da posle pokušaja borbe ispusti krik, na koji bismo mi reagovali, ali sada ona već nije u svom telu, sada je ona više zabrinuta, kriva i osramoćena, iako to nije njena sramota i krivica, nego onoga ko je to nasilje nad njom počinio.
A taj neko može biti i naše dete, pitanje je da li je ono to koje nasilje čini ili ono koje će to nasilje doživeti.
Ko je taj autoritet dodira?!
Evo šta kaže nacionalna studija o društvenom problemu seksualnog zlostavljanja dece u Srbiji iz 2015.
‚‚Na uzrastu od 10 do 18 godina, u svakom školskom odeljenju u Srbiji postoje 4 deteta koja su preživela određeni vid seksualnog nasilja i još 4 deteta koja poznaju nekoga kome se to dogodilo.
U ovom trenutku, 2 dece iz svakog školskog odeljenja izloženo je seksualnom nasilju. U osnovnoj školi, deca obelodanjuju najpre porodici, koja im po pravilu ne poveruje. Mladi u srednjim školama
najčešće kažu drugarici ili drugu, koji su skloniji da im poveruju. Od 2/3 dece koja ispričaju šta im se dogodilo, više od polovine osoba kojima su se poverili ne preduzima ništa. Samo 7% njih prijavi
slučaj nadležnim službama.
Deca su preživela sledeće nasilne seksualne radnje – Odrasla osoba ili osoba koja je više od 2 godine starija od deteta, tražila je da dete učini jednu ili više nabrojanih radnji ili ga primoravala na to:
• Da je gleda razgolićenu odnosno njene polne organe;
• Da se dete skine i pokaže svoje polne organe;
• Zahtevala da dete dodiruje njene polne organe;
• Da je dete posmatra kako masturbira;
• Da je dete miluje po telu ili da ona miluje dete;
• Da dete stane golo pred fotoaparat, kameru ili mobilni telefon te osobe (ili za srednjoškolke/ce, da stane zajedno sa partnerkom/partnerom);
• Da zajedno sa njom gleda slike, filmove, časopise sa pornografskim sadržajem;
• Slala pisma, cedulje, poruke sa seksualnim sadržajem putem SMS-a, internetom (e-mail, Facebook i druge društvene mreže);
• Zahtevala ili prisilila dete da stavi prste ili predmet u polni organ deteta;
• Primenjivala pretnje, ucene i slično i primoravala dete na seksualni odnos tako što je došlo do kontakta dva polna organa;
• Primenom sile izvršila seksualni odnos nad detetom;
• Dala detetu alkohol i/ili drogu i tako ga primorala na seksualni odnos;
• Dala drugima alkohol i/ili drogu i podsticala ih na seksualni odnos sa detetom;
• Nudila detetu novac za seksualni odnos;
• Kupovala i davala detetu poklone za seksualni odnos sa njom ili nekim drugim osobama;
• Drugo;‚‚
I onda kad isti ti stručnjaci postave pitanje ‚‚a roditeljske batine su OK?‚‚ ne nisu, ali nije OK ni satanizovati roditelje, praviti generalizacije da su roditelji koji su jednom udarili dete po guzi da bi ga sprečili da uradi po sebe ili drugoga opasnu stvar – nasilnici, a ne ponuditi im načine koji će im pomoći da budu bolji roditelji svojoj deci.
Ne dopustiti im informacije i edukacije koje su kao ove o kojima sam pisala pre nego što se dese takve neželjene situacije, to je isto kao očekivati naprasnu promenu kada 100 puta ponavljamo jednu istu stvar. Tradicija nije uvek dobra stvar.
Roditelji, vaspitači, pozivam Vas da ne slušate ni mene, slušajte svoju decu, verujte im, gradite odnos poverenja, govorite im da niko ne sme da ih dira ukoliko oni to ne žele, olakšajte im da prepoznaju kome mogu da veruju, budite tu za njih.
Nemojmo se pitati da li bismo mi primetili da je naša ćerka Milena…
Nemojmo dozvoliti da nam se više dešavaju Ksenije…
Nemojmo učiti o opasnostima tek nakon što nam se dese Tijane…
Uradimo nešto! #NeZnačiNe
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Dim 7 on Unsplash – Otmica/Silovanje Sabinjanki
Do sada smo svi imali prilike da čujemo i čitamo kako će koronavirus da utiče na naše mentalno zdravlje i to da će pre svega uticati na anksioznost, napade panike, depresivnost, PTSP i neki vid odbijanja kontakta sa drugim ljudima koji tim drugim ljudima može da deluje kao da su ovi prvi paranoični, zatim strah da ćemo zaraziti svoje najbliže ili već jesmo ako se i razbolimo od kovida.
Ono što je već moguće tvrditi jeste da kovid napada i nervni sistem. Lekari u velikom medicinskom centru u Čikagu su došli do podatka da više od 40% kovid pacijenata pokazuje nastupanje neuroloških manifestacija, a više od 30% njih je imalo oštećenje kognicije. Nekad ove neurološke manifestacije mogu biti veoma štetne i nekada u najtežim slučajevima voditi u smrt.
Zainteresovala me je ova tema iz više razloga, ali nisam mogla da naiđem ni na jednog kolegu koji bi znao nešto više o tome, nego tek kada bih spomenula kako sam lično doživljavala ili još uvek doživljavam neke manifestacije kovida, dobijala sam od nekih ljudi koji su imali kovid ‚‚AHA‚‚ momenat. Pisaću danas iz tog ugla jer mi je važno da prenesem svoja zapažanja i eventualno dobijem još neke nove uvide i saznanja, da neko napiše i svoje iskustvo koje se tiče baš ovih tema – dakle uticaja kovida na Vaše kognitivne sposobnosti.
Pokušavajući da shvatim šta se to dešava (mučno za nekoga ko to doživljava, i to osim upale pluća, temperature i poteškoća u telesnom zdravlju), jedan od najtežih problema je za mene bio doživljaj opadanja kognitivnih sposobnosti (naročito pažnje, toga šta primam putem čula – koja su i sama bila posebno pod udarom virusa, zatim učenja, pamćenja, govora, rasuđivanja, zaključivanja, rešavanja problema).
To izgleda otprilike ovako, bez obzira na to što ste budni i koliko se može reći svesni, Vi niste u mogućnosti da normalno gledate, deluje Vam kao da imate dvostruki vid ili neku maglu ispred očiju kod koje ne pomaže ni korišćenje naočara za čitanje, ni jače svetlo, bukvalno ništa. Postepeno osetite kako Vam moždane funkcije slabe, mozak kao da Vam je u nekoj magli (tzv. foggy brain) što dovodi do gubljenja mentalne jasnoće, problema sa pamćenjem i nemogućnošću da se fokusirate na bilo šta pa ni na najjednostavnije zadatke kao što je spremanje hrane sebi, a najčešće su ovakvi pacijenti baš u izolaciji i nemaju pomoć sa strane.
Osećanje koje Vas prati je kao da ste imali šlog, odnosno neko oštećenje mozga i sada nešto što ste pre mogli, znali, uspešno radili, više ne možete. Vrlo je teško za podneti to osećanje jer nemate jasnih naznaka da li će se ono povući sa povlačenjem infekcije koronavirusom ili neće. To može da dovede do osećaja frustracije i gubljenja poverenja u sopstvene kapacitete i sposobnosti. Počnu i da Vas brinu Vaše mogućnosti nakon povratka u spoljni svet, a to je da li ćete moći u potpunosti vratiti svoj poslovni i privatni život da bude kao što je bio pre zaražavanja ovim virusom.
Da ove promene nisu vidljive samo Vama, pokazuje i to da osobe koje Vas dobro poznaju primete promene u Vašem dosadašnjem ponašanju – da ponavljate jednu stvar nekoliko puta, da svaki put kada Vam neko ispriča nešto – istu priču, Vi je doživljavate isto kao da je čujete prvi put iako je osoba koja Vam je isto ispričala potvrdila da ste je pažljivo slušali i pritom učestvovali u razgovoru.
Nemogućnost fokusa dovodi i do toga da recimo započnete neku priču i ne postoji način da je završite sa poentom jer se poente više ne sećate, bukvalno se vratite na početak – na već rečeno, kao da postoji neka vrsta omče u komunikaciji. Počinju da Vam nestaju reči, ne možete da se setite kako se nešto kaže, imate osećaj kao da bolujete od neke vrste demencije.
Što se tiče percepcije, odnosno čula ukusa i mirisa, sem odsustva ili parcijalnog odsustva istih – što može da traje mesecima, osećaja ‚‚obloženog jezika‚‚ ili ‚‚na mahove‚‚ vraćanja čula mirisa, dešavaju se kod nekih osoba senzorne manifestacije tamo gde ih zaista ne može biti, niti ih drugi ljudi osete u istom prostoru.
Recimo, kada su u pitanju čula i percepcija, čulno iskustvo ne zavisi od percepcije već od stanja čulno-nervnog aparata. Za diferencijaciju modaliteta percepta ključni deo čulno-nervnog aparata je moždana zona na koju stiže signal. Da bude jasnije onima koji ne poznaju termine dajem sledeći primer. Kod hirurških intervencija na mozgu, kad je pacijent anesteziran, ali svestan, lokalna primena električnog signala direktno u vizuelnim zonama mozga izaziva vizuelno iskustvo, a u auditivnim zonama izaziva slušno iskustvo. Dakle, na neki način, čak i kad nema tragova virusa u nosu i grlu (PCR negativan) niti su isti disajni putevi blokirani postoji mogućnost da je virus dospeo do zona u mozgu koje utiču na naša čulna iskustva i da ih blokira ili menja.
Ono što ja mogu da potvrdim jeste da smo se ovom infekcijom koronavirusom podsetili koliko nam je značajna sposobnost čula mirisa u životu. Primera radi, pod infekcijom sam imala utisak da negde nešto gori, jer sam osetila miris paljevine, ali nigde i dima i prosto nisam mogla ni da osetim odakle dopire (kao što bih da zaista postoji negde vatra), takođe su se javljali neki specijalni mirisi poput jako intenzivnog mirisa belog luka ili neke hrane koju je nemoguće osetiti jer je niko u kući ne sprema. Pritom nijedna druga osoba kojoj čulo mirisa radi nijedan od tih mirisa ne oseti.
Sve ovo može da traje i mesecima, a novija istraživanja ukazuju na to da u nekim najtežim slučajevima osobama koje su stare između 20 i 70 godina dolazi do ozbiljnog narušavanja kognitivnih sposobnosti – jednakih starenju mozga od oko 10 godina. Ono što sam do sada napisala su primetili i Britanci koji su počeli da sprovode studiju koja se zove ‚‚The Great British Intelligence Test‚‚ koja će tek biti analizirana od strane eksperata.
Ispod potpisa ću ostaviti neke linkove za one koji su zainteresovani da pročitaju više o ovome što sam pisala.
Vas bih zamolila da podelite Vaša iskustva vezana za kognitivne sposobnosti koje sam pominjala gore, u komentarima na tekst i da tekst delite, kako bi se ljudi što manje osećali izolovano u ovom problemu koji definitivno nije tako mali za nas svakodnevni život, a možda i ne znaju da je na njega uticala baš korona.
Pomozimo jedni drugima.
Hvala!
Tekst napisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Anthony Tran on Unsplash
——————
Za dalje čitanje:
1. https://www.health.harvard.edu/…/the-hidden-long-term… i literatura navedena tamo
2. https://www.ncbi.nlm.nih.gov/pmc/articles/PMC7324344/ i literatura navedena tamo
3. https://www.frontiersin.org/…/10…/fpsyt.2020.00860/full
4. https://www.zcknjazevac.rs/informaci…/MKB102010Knjiga1.pdf
5. https://www.medrxiv.org/…/2020.10.20.20215863v1.full…
6. https://www.frontiersin.org/…/fpsyt-11-00860-g002.jpg
7. https://www.sciencemediacentre.org/expert-reaction-to…/
8. https://jnnp.bmj.com/…/early/2020/11/19/jnnp-2020-325173
9. https://www.cambridgecognition.com/…/cognition-and…
10. https://www.news-medical.net/…/Recovered-COVID-19…
11. https://www.reuters.com/…/health-coronavirus-brains-int…
Ako treba da se desi – desiće se. Ne može ništa na silu.
Nakon što sam prošle godine odustala od nekoliko stanova za kupovinu i našla onaj koji mi se zaista svideo, plašila sam se da će nešto nepredviđeno da se desi, da banka ne odobri kredit, da investitor više puta proda taj isti stan, da se zgrada ne završi… I terapeuti imaju svoje stresne situacije i brige. Moj mudri teča mi je rekao: „Ako je stan suđen tebi, biće tvoj“. I tako i bi. Neke situacije dodatnog stresa su se desile u međuvremenu, ali desilo se ono kako je željeno. Naše je da prihvatimo da možemo da učinimo samo ono što je do nas, sve ostalo na šta nemamo uticaj bi bilo najbolje da pustimo.
Gordana Belocić – psihoterapijski savetnik
Foto – meni nepoznat autor
Dragi svi,
kopiram Vam moju poruku sa fb grupe ‚‚Covid 19 Novi Sad‚‚ jer se tiče nečeg važnog, što možete pročitati u nastavku teksta.
‚‚Danas sam imala veliku čast da primim nagradu koja je naša zajednička nagrada, nas svih koji smo aktivno, pored svih svojih muka, obaveza, bili humani i dali svoje malo za nečije mnogo! Za mnogo ‚‚ušteđenih‚‚ sati čekanja u kovid ambulanti, za mnogo manje lutanja i traženja informacija koje smo ovde zajedno prikupljali. Za mnogo manje opterećivanja zaposlenih u kovid ambulantama.
Sećate se da sam bila nominovana za Februarsku nagradu grada Novog Sada, međutim nisam je dobila.
Tada mi je jedna osoba napisala na grupi: ‚‚Država daje sebi, a narod tebi‚‚. Pamtim te reči i nosim ih u srcu, kao i sve druge reči podrške koje ste nesebično pružali!
Gradsku nagradu nisam dobila verovatno sa dubljim razlogom koji sledi – neko od vas me je nominovao za Nacionalnu nagradu za volontiranje 2020. godine koju dodeljuju Forum za odgovorno poslovanje i Smart kolektiv (to je grupa firmi i nevladinih organizacija). Volela bih da se lično zahvalim toj osobi, neka mi se javi u inboks!
Ali želela bih i da se zahvalim svima, da podržim sve nas da i dalje nastavimo da se angažujemo za bolju budućnost čak i onih koje lično ne poznajemo. Jedna kratka poruka sa informacijom o vremenu koje se proziva – na objavi, ko zna koga sve dotakne i do koga dopre, ko možda u ovom trenutku nikako ne može na noge.
Ovo je nagrada inspirišuće vrednosti, da sreća prati hrabre, da se dobro dobrim vraća, da i u ovim teškim momentima za ceo svet, možemo da budemo humani, da budemo solidarni, da razumemo jedni druge, jer ne postoji niko na ovom svetu kome bar u jednom trenutku života nije trebala nečija pomoć i ne postoji niko na svetu da baš nikad nije bio bolestan ili neće biti. Volela bih da svi imaju empatiju i hrabrost kao članovi ove grupe, koji znaju šta je bolest i kako bi se sa bolesnim ljudima trebalo ophoditi.
Ovo je nagrada na kojoj su trebala biti imena i svih sjajnih žena koje rukovode ovom grupom, kojima bih mogla prepustiti potpuno vođenje grupe jer sve dišemo kao jedna, spojila nas je ova grupa i imam osećaj kao da ih znam čitav svoj život, iako se do nastavnka grupe nikad nismo srele.
Hvala im neizmerno!
Posebnu zahvalnost želim da izjavim i predivnim osobama iz DZ Novi Sad koje su uskakale kad god je trebalo i kad god su mogle dati neku info, znaće ko su!
Dobitnici ovogodišnjih priznanja Nacionalnih nagrada za volontiranje su:
· Najbolji program korporativnog volontiranja – ManpowerGroup Serbia
· Poseban volonterski doprinos tokom Kovid krize – Novosadski volonterski servis
· Najbolja volonterska inicijativa – Obrok za porodicu (fb grupa)
· Nagrada za inovativni pristup volontiranju – Gordana Belocić (fb grupa „Covid 19 Novi Sad“ )
· Nagrada za volonterski doprinos unutar organizacije – Dijana Injac (Centar za integraciju mladih)
· Nagrada za volonterski doprinos unutar organizacije – Iva Gajin (Centar za integraciju mladih)
· Nagrada za volonterski doprinos unutar organizacije – Milica Miljanić (Centar za integraciju mladih)
· Nagrada za volonterski doprinos unutar organizacije – Milica Vlatković (Centar za integraciju mladih)
· Nagrada za kontinuirani individualni volonterski angažman – Milica Zlatić
Sve možete pogledati na linku: https://youtu.be/NwpDEuYA2_A?t=14577
Ova bajka je veoma važna i pomaže da, kao i deca, odrasli takođe rastu. Da li prepoznajete sebe i druge u ovoj bajci? Da li biste je čitali svojoj deci? Kakvu pouku za sobom nosi ova bajka za Vas?
‚‚Bajka o toplim pahuljicama
Jednom davno živelo je dvoje srećnih ljudi zvani Tim i Megi sa svoje dvoje dece po imenu Džon i Lusi. Da bi se razumelo kako su bili srećni, morate razumeti kakvo je to bilo vreme. Vidite, u to vreme svako je pri rođenju dobio malu, nežnu torbu sa toplim pahuljicama. Kad god bi neko posegnuo u torbu, mogao je iz nje da izvadi tople pahuljice. Tople pahuljice su se mnogo tražile jer su činile da se svako ko ih dobije oseća prožet toplinom i mekoćom. Ljudi koji nisu redovno dobijali pahuljice bili su u opasnosti da im se razvije bolest koja je uzrokovala da im se kičma osuši i da umru.
Tih dana bilo je vrlo lako dobiti tople pahuljice. Svaki put kad nekome trebale, mogao je da dođe do tebe i da kaže: “Želeo bih da dobijem tople pahuljice.”
Tada bi ti posegnuo u torbu i izvadio tople pahuljice veličine ruke male devojčice. Kada bi pahuljica ugledala svetlo dana, nasmešila bi se i procvetala u veliku čupavu, toplu pahuljicu.. Tada bi je postavio na rame, glavu ili krilo osobe i ona bi se privila i rastopila na koži i činila da ga prožme dobar osećaj. Ljudi su stalno tražili jedni od drugih tople pahuljice i kako su se slobodno davale, nikada nije bio problem da svako dobije dovoljno. Bilo ih je uvek mnogo za razmenu i svi su zbog toga bili srećni i osećali se najčešće toplo i pahuljasto.
Jednoga dana zla veštica je postala ljuta jer su svi toliko srećni i niko ne kupuje njene napitke i masti. Bila je jako lukava te je smislila opak plan. Jednog prekrasnog jutra uvukla se kod Tima dok se Megi igrala s njihovom ćerkom i šapnula mu u uvo:
“Pogledaj Time, vidi koliko toplih pahuljica Megi daje Lusi. Znaš, ako tako nastavi možda će ih potrošiti i onda neće ostati nijedna za tebe.” Tim je bio zapanjen. Okrene se ka veštici pa joj reče:”Hoćeš da kažeš da neće uvek biti toplih pahuljica u našoj torbi kada posegnemo za njima?” A veštica odvrati:” Ne, apsolutno ne, i jednom kad ih potrošiš, to je sve. Više ih nećeš imati.” Onda odlete dalje na metli smejući se i vrišteći.
Tim to primi k srcu i počne da primećuje svaki put kad bi Megi davala tople pahuljice nekom drugom. Čak se zabrinuo i uznemirio jer je voleo Megine tople pahuljice. I nije hteo da ostane bez njih. Bio je uveren da nije u redu da Megi troši svoje tople pahulje na decu i druge ljude. Počeo je da se žali svaki put kad bi video da ih daje nekom drugom, a kako je i Megi njega volela, prestala je često da daje tople pahuljice drugim ljudima i počela je da ih čuva za njega.
Deca su to posmatrala i uskoro pomisle kako je pogrešno davati tople pahuljice svaki put kad ih neko traži ili se tako oseća. Oni su takođe postali vrlo oprezni. Posmatrali bi svoje roditelje pažljivo i kad bi osetili da neko od roditelja daje previše toplih pahuljica, počeli bi da prigovaraju. Počeli su da osećaju zabrinutost kad god bi davali tople pahuljice. Iako su uvek nalazili tople pahuljice kad bi posegnuli u torbu, sve ređe i ređe su posezali i postajali su sve više škrti. Ubrzo ljudi primetiše nedostatak toplih pahuljica i počeše da se osećaju manje toplo i pahuljasto. Počeše da im se krive kičme, a ponekad bi i umirali zbog nedostatka toplih pahuljica. Sve češće i češće odlaziše kod veštice da bi kupovali napitke i masti, čak uprkos tome što im se činilo da ne deluju.
Dakle, situacija postade ozbiljna. Zla veštica koja je sve to posmatrala nije stvarno želela da ljudi umiru (jer mrtvi ljudi ne kupuju njene napitke i masti), te je smislila novi plan. Svi su dobili torbu vrlo sličnu onoj sa toplim pahuljicama, osim što je bila hladna. U veštičinoj torbi bile su hladne bodlje. Te hladne bodlje nisu činile da se ljudi osjećaju toplo i pahuljasto, već su činile da se umesto toga osećaju hladno i bodljikavo. Ali su sprečile su da se kičme krive. I od tada, kad god bi neko rekao: „Ja želim tople pahuljice“, ljudi koji su brinuli da ne iscrpe svoju zalihu bi rekli: „Ja ne mogu da ti dam tople pahuljice, ali da li želiš hladne bodlje?“
Ponekad bi dvoje ljudi prišlo jedno drugom misleći da će dobiti tople pahuljice, ali bi jedan ili drugi promenio mišljenje i završili bi dajući jedan drugom hladne bodlje. I, kao posledica toga, vrlo je malo ljudi umiralo, ali je mnogo ljudi bilo nesrećno i osećalo se hladno i bodljikavo.
Od dolaska veštice razmenjivalo se sve manje i manje toplih pahuljica. Zbog toga su one, za razliku od ranijih shvatanja da su dostupne kao vazduh, postale izuzetno vredne. To je prouzrokovalo da ljudi rade različite stvari u nameri da ih nabave. Pre nego što se pojavila veštica ljudi su znali da budu u grupama od troje, četvoro, petoro, ne brinući previše ko kome daje tople pahuljice. Posle dolaska veštice, ljudi su počeli da se uparuju i čuvaju svoje tople pahuljice isključivo jedan za drugoga. Ljudi koji su se zaboravili i dali svoje tople pahuljice nekom drugom, odmah bi se osetili krivim zbog toga što su znali da će njihov partner biti ogorčen zbog gubitka toplih pahuljica. Ljudi koji nisu mogli da pronađu darežljivog partnera, morali su da kupuju svoje tople pahuljice i morali su mnogo da rade da bi za njih zaradili. Neki ljudi su nekako postali popularni i dobijali mnogo toplih pahuljica bez obaveze da ih vrate. Ti ljudi su zatim prodavali tople pahuljice ljudima koji su bili nepopularni i trebale su im da prežive.
Drugo što se dogodilo jeste da su neki ljudi uzimali hladne bodlje – kojih je bilo bezgranično i koje su bile lako dostupne – bojali ih u belo i pahuljasto i davali ih kao tople pahuljice. Ti plagijati toplih pahuljica su zapravo bile plastične pahuljice i izazivale su dodatne teškoće. Na primer, dvoje ljudi koji bi se sastali i slobodno razmenjivali plastične pahuljice, pretpostavljali su da bi trebale da deluju da se osećaju dobro.
Umesto toga, oni su se osećali loše. Kako su mislili da razmenjuju tople pahuljice, ljudi su postajali vrlo zbunjeni, pa zbog toga nisu otkrivali da su njihovi hladni, bodljikavi osećaji zapravo posledica činjenice da su dobili mnogo plastičnih pahuljica.
Tako je situacija bila vrlo, vrlo loša, a sve je počelo dolaskom veštice, koja je učinila da veruju da jednog dana, kada to budu najmanje očekivali, mogu posegnuti u torbu i tamo više neće naći tople pahuljice.
Ne mnogo kasnije, mlada žena širokih bokova, došla je u tu nesrećnu zemlju. Izgledalo je kao da ništa nije čula o zloj veštici i nije bila zabrinuta da će potrošiti tople pahuljice. Davala ih je slobodno, čak i kad joj nisu tražili. Zvali su je Žena-bok i osuđivali jer je deci dala ideju da ne treba da brinu o trošenju toplih pahuljica. Deca su je vrlo volela jer su se uz nju osećala dobro i počela su da daju tople pahuljice kad god su osetila da im se to sviđa.
Odrasli su postali vrlo zabrinuti, pa su odlučili da donesu zakon kako bi sprečili decu da crpe svoje zalihe toplih pahuljica. Zakon je proglasio kriminalnim delom bezazleno davanje toplih pahuljica, bez dozvole. Mnoga deca, izgleda, za to nisu brinula; uprkos zakonu nastavila su da daju jedna drugoj tople pahuljice kad god su to želela i kad god im se tražilo. Kako je bilo mnogo, mnogo dece, gotovo koliko i odraslih, počelo je da izgleda kao da bi deca mogla da se izbore za svoje.
Teško je reći šta će se dogoditi. Hoće li snage zakona i reda odraslih zaustaviti bezbrižnost dece? Hoće li se odrasli pridružiti Ženi-boku i deci i iskoristiti priliku što će uvek biti toplih pahuljica koliko god je potrebno? Hoće li se setiti dana koje njihova deca žele da vrate, kad je toplih pahuljica bilo u izobilju jer su ih ljudi davali slobodno????
Borba se proširila po celoj zemlji i verovatno se dešava i tu gde ti živiš. Ako želiš, a ja se nadam da je tako, možeš da se pridružiš u davanju i traženju toplih pahuljica i budeš ljubavan i zdrav koliko god možeš.‚‚
Autor bajke: Claude Steiner: Scripts People Live
Photo by Brendan Beale on Unsplash
Nedavno sam imala priliku da sagledam svoj život iz nekog drugog ugla, da ga napišem sa drugačijim pogledom na isti, a to je sve završilo u rukama veštog pisca Nenada.
Toliko je puno reči, a tako malo mesta, pa sam odlučila da ono što sam poslala inicijalno, negde zaslužuje proširenje, odnosno da se sve nađe u posebnoj mojoj objavi, pitanja mi je postavljao Nenad Blagojević koji mi je i uručio Nacionalnu nagradu za inovativni pristup volontiranju ja sam pisala svoje odgovore koje je on pretočio u kraću objavu od ove sada.
Naša borba, se i dalje vodi, sve je više ljudi, mi smo sve više zajedno.
Evo kako izgleda priča o vaspitanju i volontiranju.
1. Koji trenutak je bio presudan pa ste nakon njega rešili da otvorite fejsbuk grupu?
Presudni trenutak je bio u novembru kada sam videla potrebu u ljudima koji su pokušavali da dobiju informacije o stanju redova u kovid ambulanti u Novom Sadu, putem društvenih mreža. Videla sam da postoji problem koji može da izazove još veći problem u vidu povećanja stresa kako za pacijente tako i za zaposlene u domu zdravlja, te da taj problem može da eskalira. Međutim, videla sam da postoji i mogućnost da neko spolja nekako organizuje sve to, da uvede red u redove – što nije značilo da će to i uspeti, ali jeste, i jako sam ponosna na svoje sugrađane koji se diče svojom humanošću – što se može videti i po broju Nacionalnih nagrada koje su osvojile inicijative potekle iz Novog Sada.
Koliko brzo je grupa rasla i šta se članovima najviše u njoj dopalo?
Grupa je rasla u početku brzo, a onda postepeno – treba imati na umu da većina ljudi, srećom, nakon 14 dana izolacije prekine odlaske u kovid ambulantu i nisu im potrebni podaci iz grupe te većina i napusti grupu. Međutim, mi beležimo stalni rast, od decembra kad smo bili na oko 3.000 ljudi, sada smo prešli 12.000 (u aprilu mesecu smo prešli 14000 ljudi). Povratna informacija od pacijenata je ta da im se najviše dopada uređenost grupe, da u njoj nema nekih suvišnih stvari koje se mogu naći u drugim grupama. Sam sadržaj koji puštamo u grupu se strogo kontroliše i svi pojedinci koji stoje iza ove grupe, tj. sve žene koje su iza moderiranja sadržaja imaju jasne kriterijume oko puštanja objava, brisanja nepoželjnog sadržaja, komentara koji podstiču na stvaranje nekih neprijatnosti, vređanja i sl.
2. Koliko vremena u toku dana, odnosno nedelje posvećujete administriranju grupe?
Zavisi. Puno. Imala sam periode kada sam po ceo dan više odgovarala na privatne poruke dobijene od ljudi sa grupe – većina ljudi mi se i dalje privatno obraća za pomoć, savet, informaciju, a bilo je momenata kada sam i sama bila zaražena koronavirusom i Jelena, Darka i Nataša su naročito tu uskočile debelo. Mi smo davno prerasli broj članova za to da možemo svakome na individualan način da se posvetimo, ja se zbog toga trudim da moje objave budu sa psihološkog aspekta drugačije i da pokreću ljude na pozitivne stvari u ne baš pozitivnim vremenima.
Ono što je važno je da ljudi nauče kako da koriste resurse grupe, a to je da su sve informacije već na grupi i da 99% stvari mogu naći korišćenjem lupe ili u objavi koju smo napravili kroz saradnju sa DZ ’’Novi Sad’’ a koja se zove ’’Izuzetno važno’’.
3. Da li vam ostaje slobodnog vremena pored posla kojim se bavite?
Trenutno vrlo malo, jer pored posla, dodatnih studija, volontiranja, ostaju i druge obaveze, a takođe svaka od nas ima svoju porodicu, prijatelje, privatan život. Trudimo se da balansiramo i da u ljudima koji su članovi grupe podstaknemo ono što je najvažnije, da više pruže nego što primaju, a teško je održavati taj ’’duh grupe’’ kada grupa nije sačinjena od istih članova, nego se konstantno menja i tako mesecima unazad, pa imamo nekada osećaj kao da počinjemo sa pričom ispočetka, upućujemo na iste stvari.
4. Od kada radite kao psihoterapijski savetnik i kako izgleda to vaše angažovanje, odnosno volontiranje?
Psihoterapijskim savetovanjem u praksi sam počela da se bavim 2015. godine, budući da je to jedan od uslova za sticanje statusa psihoterapijskog savetnika, i kasnije psihoterapeuta, da uz sate edukacije i sate ličnog rada, osoba poseduje i dovoljan broj supervizija sa svojim edukatorima, a supervizira se rad sa klijentima.
Kako vas ljudi kontaktiraju i kako izgledaju vaši susreti sa njima?
Ljudi uglavnom imaju konkretna pitanja i šalju ih putem moje facebook stranice ’’Čaj sa Gocom’’. Uvek mogu da mi se obrate u inboks i dobiju informacije, razumevanje, podršku, zavisi šta im je potrebno. Nekad te potrebe prevazilaze ono što se može dati kroz poruke, a ako i kada dođe do susreta, svaki je individualan i vrlo ličan i taj odnos poverenja se gradi i čuva. Informacije se ne iznose van terapijskog setinga i to je strogo pravilo koje se mora poštovati. Svaki susret je prilika za rast i razvoj, kako klijenta, tako i terapeuta. Lični razvoj je proces, dug koliko i život, jer nam daje šansu da se svakim novim danom na neki način unapredimo.
5. Kada ste i gde prvi put volontirali?
Recimo da je to nešto što su u mene ugradili vaspitanjem još dok sam bila mala u porodici i vrtiću. Nekada su postojale npr. akcije uređenja vrtića u kojima su učestvovali i moji roditelji volonterski – naravno. Bilo je i onih roditelja koji nisu hteli da učestvuju i pokažu primer svojoj deci. Kasnije sam već u osnovnoj školi imala volonterskih aktivnosti koje je organizovala naša školska socijalna radnica. To se posle nastavilo kroz različite aktivnosti i na različite načine.
6. Gde ste odrasli, gde danas živite i kojom profesijom se bavite?
Odrastala sam uporedo u Novom Sadu i na selu odakle su moji roditelji, gde smo odlazili svaki vikend i radili sve što se radi kada ste na selu. Mi smo zapravo imali uvek po bar dva posla, jedan u firmi – kao moji roditelji, a ja u školi, a drugi tamo gde su mi živele babe i dede i gde smo vikendom, tokom godišnjih odmora, raspusta, praznika, u svako slobodno vreme bili tu da pomognemo oko poljoprivrednih radova, životinja, kuće… Situacija se nije mnogo promenila u smislu toga da i danas radimo puno, ali su brige i obaveze drugačije.
Danas i dalje živim u Novom Sadu, po struci sam Master vaspitač, čime sam se bavila do pre 5 godina radeći u vrtićima, ali od tada radim kao saradnica u jednoj privatnoj firmi. Nastavila sam dalje studije psihologije tokom pohađanja edukacije iz Transakcione Analize jer sam u međuvremenu pronašla sebe u psihoterapijskom pozivu.
7. Da li ste inspirisali i druge ljude da počnu da volontiraju?
Mislim da niko od nas to nije doživeo baš kao volontiranje jer se obično volontiranjem smatra biti deo neke volonterske organizacije. A ovako, prosto je situacija nametnula potrebu na koju smo mi odgovorile najbolje što smo mogle i iz ugla posmatrača prerasle u aktiviste. Ja pravljenjem i postavkom grupe, određivanjem pravila i administriranjem, da bi ubrzo uskočile Jelena, Darka i Nataša koje do tada nisam poznavala uopšte. Kasnije su se priključile i druge vredne žene. Nijedna od nas nije očekivala ovakav odaziv, postoje dani kada i nama bude teško i kada osetim da je tako, onda napišem objavu kojom podstičem ljude na aktivnost, da više daju nego što primaju – da ne budu nemi posmatrači, do sada je to bila inspiracija za druge.
8. Kakve su reakcije vaših prijatelja, porodice, na ideju o volontiranju?
Kod nas u porodici je dosledno negovan osećaj neke lične dužnosti i podsticanje na činjenje više od pukog prolaska kroz život. Na ostavljanje nekog traga u svetu, boljeg sveta za sledeću generaciju. Ja sam ostvarenje toga ranije doživljavala kroz rad sa decom, da će ta deca, uz trud mojih koleginica i mene ipak otići iz vrtića bar malo spremnija za život i unaprediti svet, jer su te godine života dece dok su u vrtiću ključne za razvoj osobe. Učili smo ih, pre svega, humanosti. U svakom detetu postoji potencijal, važno je da mi odrasli to ne pokvarimo. Podrška moje primarne porodice i prijatelja je uvek prisutna, pa su tako oni bili ti koji su podelili prve informacije o postojanju grupe.
9. Šta je najlepše u volontiranju? Kako biste nam opisali taj osećaj?
Mislim da je konkretno u ovom slučaju postojanja grupe najlepša stvar što su se ljudi masovno uključili, bez da smo ikoga poznavali lično, bez da smo zaposleni u domu zdravlja, bez da smo ikoga vukli za rukav – da učine jednu jednostavnu stvar a to je da napišu koje se vreme proziva u kovid ambulanti trenutno. Od toga još izuzetnije je što je grupa podstakla da to učine ljudi koji su trenutno bolesni od kovida, pod temperaturom, groznicom, koji čekaju satima… Opisivanje volontiranja bi bilo kao opisivanje smisla života, šta je naš život za nas i kako želimo da budemo pamćeni, spominjani… Ljudi bi trebalo da spoznaju da sve njihove aktivnosti ili odsustvo istih ima neki uticaj na njihovu okolinu, a što više nas stremi ka onome što je dobro za zajednicu, to će biti manje podela, manje sukoba, više plemenitih stvari. Svaka osoba je jednakovredna i u mogućnosti da da svoj doprinos. Ono što mi radimo, gledaju naša deca i tako nove generacije rastu – učeći ono što žive. Čemu želimo da ih naučimo? Da li smo im dobar primer?
10. Da li je Nacionalna nagrada za volontiranje koju ste dobili prva ovog tipa koju imate?
Da, ovo je prva nagrada koju sam dobila, bila sam nominovana za Februarsku nagradu grada Novog Sada, koja je najviše priznanje za zaslužnog građanina Novog Sada. Sama nominacija je za mene isto velika čast i želim da se zahvalim svima koji su bili od neprocenjive vrednosti za širenje ideje zajedništva, humanosti i požrtvovanosti u ova vremena koja su izazov za ceo svet.
Autorka teksta: Gordana Belocić, psihoterapijska savetnica
Photo by Nathan Lemon on Unsplash
‚‚Good fences make good neighbors‚‚ Robert Frost
U ovom trenutku se setite najiritantnije osobe u Vašem životu, onakve koju narod zove ‚‚zabadalo‚‚ i zamislite da živite zajedno ili bar kao komšije, ali tako da Vaša vrata od kuće nisu zaključana i da ta osoba može da uđe unutra kad god poželi i zaviri Vam u lonac da vidi šta kuvate, da se meša u sve u Vašem životu.
I sad sledeća situacija, kod kuće ste konačno, dug dan na poslu, pravo vreme za sve 4 u vis, kad ono – ta osoba, došla, zasela, pristavlja sebi – pa i Vama kafu, priča, ispituje, Vi umorni – još umorniji.
Kako se osećate?
Možda je ovo ekstrem, ali neko ima dešavanja poput ovih u svojoj porodici, na poslu, u odnosu sa partnerom, prijateljima…
Možda i ne vidimo da je ovo problem, jer je ta osoba (dodajte omiljeno opravdanje):
a) prosto takva
b) usamljena
c) nezadovoljna
d) tužna
e) u teškom periodu života…
I onda možemo preispitivati sebe… Da li smo dobra osoba ako kažemo ne? Da li nam uopšte to smeta, ipak je ta osoba kratko vreme kod nas, možemo bar toliko da istrpimo? Ne misli ta osoba ništa loše… I druga opravdanja koja nalazimo za druge.
Kada prestanemo sa svim tim, nekad dođe i do ljutnje pa se čuju i reči: ‚‚Nije mi ona mama (ili nije me ona rodila) da mi naređuje‚‚. Sve i da Vam jeste mama (a dešava se zaista često da je to upravo mama), zašto je OK od nje poslušati naređenje? Ukoliko je u pitanju Vaša majka, onda se setimo i onih (njenih) reči: ‚‚(Samo) mama ti želi najbolje‚‚.
Zašto je problem da kažemo NE i postavimo granice?
Ukoliko imate ovakav problem sa nekim (ili sa više njih), čak i pre traženja psihoterapijske pomoći možete za početak da pomognete sami sebi tako što ćete krenuti od verovanja sebi samima, dakle poći od sebe i onoga što volimo, ne volimo, ko smo mi, šta želimo…
Evo jedne zanimljive tehnike koju bih podelila sa Vama (iz knjige ‚‚Granice – gde se ti završavaš, a ja počinjem‚‚ od Ketrin En)
1. Na sredini sobe u kojoj imate puno prostora, postavite kanap na pod tako da formira krug. Stanite u centar kruga. Zamislite da ono što nije unutar tog kruga – ne čini Vas.
Ono što je u okviru kruga ste Vi.
2. Razmislite o tome šta ispunjava Vaš krug. Do čega Vam je stalo? U šta verujete? Šta mrzite? Šta volite? Ko ste Vi? Šta Vam je privlačno? Šta Vas odbija? Šta cenite? O čemu razmišljate? Kakvi ste zapravo?
3. Milion stvari Vas čini različitim od drugih. Što više znate o tim stvarima to je čvršći pojam o sebi.
Opcija A: Zapišite odgovore na ova pitanja.
Opcija B: Razgovarajte o ovim pitanjima i odgovorima sa prijateljem od poverenja.
Ukoliko imate poteškoća sa postavljanjem granica drugima i verovanjem sebi, otvorena sam za Vaša pitanja i ostalo u inboks stranice ‚‚Čaj sa Gocom‚‚.
Možete podeliti svoja iskustva u komentarima ili privatno u inboksu stranice (gde se čuva Vaša privatnost u skladu sa mojom strukom), ohrabrujem Vas da pričamo o ovome jer je izuzetno važno.
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Ranurte on Unsplash
Ovih dana sam raspoložena da nosim lagane letnje haljine, nekad bosa, a nekad u štiklama. Osećam se ovih dana ženstveno, ne uvek, ali ovih dana da. I znam da kao i svake godine ima previše žena koje se ne osećaju dovoljno dobro u sopstvenoj koži, naročito kako dolaze topliji dani.
Ali šta uopšte znači biti žena?
Asocira me na tu misao scena iz filma ‚‚Dankinja‚‚.
U toj sceni Lili ulazi u bordel u Parizu i gleda ženu koja je izuzetno senzualna, koja je u sobičku sa prozorima kroz koje je gledaju oni koji plate. Nema eksplicitnih scena, nego samo njen izraz nežnosti prema sebi i sopstvenom telu. Ona se dodiruje po kosi, licu, vratu, vrhovima prstiju. Lili to oponaša – uči gledajući kako biti negujuć, zavodljiv… Jer strasti ime ti je žena, ljubavi ime ti je žena.
I gotovo da nema scene filma, muzičkog spota ili bilborda koji ne sadrže žensko telo, čak ni motokultivator se ne prodaje više a da ga ne mazi ženska ruka.
Pa ipak, žene retko kada uživaju u sopstvenoj koži, retko kada su dovoljno samopouzdane od puberteta pa do vremena kada se pojave sede, bore i krenu i pege. Retko se desi da haljina savršeno stoji, a da su te 12 cm štikle dovoljno udobne da prošetamo u njima, a ne samo do auta, do kreveta… I da ne gasimo svetla potpuno ovaj put jer samopouzdanje nestaje kad se skine odeća – a svetlo je.
A lepota je zapravo u oku posmatrača i mi se ogledamo u očima onog drugog istom lepotom. I možda je nekome seks najveći vrhunac svega telesnog što se može iskazati, ono što žena ili muškarac može dati, ali pravo prepuštanje je za mene ples i to možda najviše onaj koga sam najmanje plesala – tango.
Koliko nam nedostaje telesnih dodira mogli smo primetiti u poslednjih godinu i više dana, negde smo i mislima stalno između prošlosti i budućnosti, jedna noga vodi na jednu stranu, druga nas vodi na drugu.
Moj prvi put
U Dunavskom parku u Novom Sadu ima saletla u kojoj se tokom toplih dana plesao tango. Ja sam otišla da gledam samo. On (izuzetan, stariji od mene, gospodin) mi je posle izvesnog vremena prišao i želela sam da probam, bar jednom i taj tango. Gledala sam ranije Anu i Dejana (učitelje), ali ja do tada nisam nijedan korak napravila. Pokazao mi je kako da se namestim, polako sam gubila ravnotežu, mučeći se da zadržim prednost.
Prednost koje nema, jer za ples, a naročito tango mora da postoji taj ‚‚klik‚‚ u glavi, u telu, da muškarac vodi. Dodir lica o lice, klizanje noge o nogu i naginjanje, prepuštanje…
Ko se ne zaljubi od osećaja slobode, dok ga pogledom ili telom vodi plesni partner, čak iako nikada nije čuo tu melodiju, čak iako ne zna korake, čak iako drži oči zatvorene, nije se prepustio… I to kad se pleše iz zadovoljstva, to je doživljaj esencije života jer mi se prepuštamo trenutku ovde i sada. To je ono što leči, ta esencija ovde i sada i u psihoterapiji. Taj kontakt, primanje draži, uzbuđenje, događa se ovde i sada i okruženi smo kroz zagrljaj u plesu, a kroz kontakt sa okolinom u životu gde i u jednom i u drugom nižemo korake menjajući ritam, zaobilazeći prepreke, prepuštajući se ili menjajući perspektivu.
U tom trenutku dok plešemo ne razmišljamo o našem telu, kosi, noktima, ne razmišljamo o prošlosti, o budućnosti, o pravim koracima nego smo ‚‚samo‚‚ svesni moći sadašnjeg trenutka… I tako kao sa pravim plesnim partnerom, nema veze da li je tango, da li je rumba, nije važno, baš tako svesno i prepuštajuće ne bismo trebale da razmišljamo kako nam telo izgleda dok plešemo kroz život.
I kako kaže Al Paćino mladoj devojci koja se plaši da će pogrešiti u koracima u filmu ‚‚Miris žene‚‚: ‚‚Nema greški u tangu, nije kao život‚‚.
Napravite prave korake, volite se(be).
Tekst: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Preillumination SeTh on Unsplash
– Crtice iz običnog života –
Sedimo tako u dnevnoj sobi u našoj kući na selu, moj pokojni deda Cveta, baba Buki (njegova rođena sestra) koja leži na krevetu sa strane gde je inače fotelja i ja preko puta kauča na kom je moj pokojni deda i pričamo. Ona mi kaže: ‚‚Dobro sam, sad sam zdrava‚‚, on ćuti, ne govori ništa. Jasno mi je da su sada zajedno. Meni je važno da su dobro i da su zajedno, da su se našli.
Ona je skoro 15 godina pre tog mog sna rekla na njegovoj sahrani – kako uvek kupujemo cveće i vence onima koji umru, a da li smo im kupovali cveće i za života?
Meni za useljenje donela je cvet u saksiji. Cvet koji je svenuo kad se razbolela i umrla i koji je sada mesecima kasnije počeo da cveta, sada kada mi ona u snu kaže da je dobro.
I nekad i možda ne znamo koliko smo za neke ljude vezani blisko, iako im to možda nikad nismo rekli, možda su i znali da ih volimo, a možda i nisu – jer nismo rekli, nismo pokazali tako da razumeju i znaju.
Nekad su nam neki ljudi bliži od najbliže porodice, nekad su to oni koji su nam se uvek obradovali kad im dođemo – iako im nismo krvni rod, nekad su to oni u čijem smo zagrljaju najjače plakali, nekad su oni koje smo izabrali kao porodicu.
Danas je bio posebno težak dan, setila sam se kroz razgovore svih meni važnih ljudi koji nisu sa nama više, setila sam se svoje tuge zbog gubitaka, ali i straha da ću izgubiti voljene koji su srećom sa mnom i dalje i dobro. Setila sam se i svog bliskog kontakta sa smrću. Setila sam se, takođe, reči duhovnika koji je govorio kako su ljudi mali i ne razumeju Božije razloge uvek i žele zato duže da zadrže svoje voljene u ovozemaljskom životu, ne znajući da su pozvani od Boga sa razlogom.
Ne znam koji su to razlozi, ali verujem da postoji nekakav smisao u životu.
Danas sam pričala o svrsi, smislu, o ‚‚pozivu‚‚ i znala sam da je to jedini moj ‚‚poziv‚‚ terapeutski, da mogu raditi bilo šta drugo što će mi biti posao, ali nekako osećam da je to moj poziv.
I svako za sebe može da potraži svoj ili da on potraži njega, možda i više njih. Nekada tako što će pustiti da mu se stvari dese, da iskorači iz zone komfora, iz rutine.
Svako ima pravo da sebi da negu, da ima pravo na to da se probudi jedan dan, pogleda u lep dan, nasmeje se suncu i cveću, pusti https://www.youtube.com/watch?v=C1ZL5AxmK_A
protegli se, nacrta sebi smajli ili srce na post-it-u, zalepi ga na zid ispred kog radi, skuva kafu podigne noge i miriše kafu dok mućka gutljaj u ustima. Da radi stvari u kojima uživa i da ne smeta drugima dok uživa. Da komponuje svoju pesmu života. Svako mora sam za sebe.
Imamo pravo da misleći da smo blagosloveni još jednim danom, da damo ljubav sebi i drugima – sebi da bismo imali odakle dati drugima, a okružiti se onima koji istu umeju dati i pružiti. Podučiti one koji žele da nauče.
Pozvati voljenu osobu da joj čujemo glas, poslati poruku…
I danas na seansama setismo se mi svi brojnih divnih stvari, sitnih rečenica koje čine jedan dan lepšim, smislenijim, a samo jedna od njih je ona iz filma Forest Gamp:
‚‚Život je kao čokoladna bombonjera, nikada ne znaš koju ćeš dobiti‚‚.
I da li bismo toliko cenili život da ne znamo da nam je samo ovaj trenutak zagarantovan?
Iskoristite dan.
Najteži je prvi korak, ali zato sreća prati hrabre!
Moja sreća je što kroz svoj poziv upoznajem predivne duše!
Za one duše koje su prešle na bolje mesto, srešćemo se opet negde kad zvezde nam se sklope… Vaše su izgleda sijale najjače pa su prebrzo sagorele, i za sada se samo u snovima viđamo.
Tekst napisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Fotografija: Baba Bukin cvet
1950-ih jedna mlada devojka, za ono vreme ‚‚već stasala za udaju‚‚, upoznala je ‚‚iz dobre radničke porodice, čoveka koji nije poročan, ne pije, ne kocka se…‚‚ i to je bilo dovoljno da se njihove porodice slože da su oni jedno za drugo. Nije baš bilo puno biranja. Ona je imala 17 godina. Događaj je, znači, od pre 70 godina. Žene tih godina tokom brakova su bile zadovoljne ‚‚ako ih muž ne tuče‚‚.
Danas i svaki prethodni dan i svaki sledeći dan u budućosti, jedna devojčica će biti prodana porodici svog budućeg supruga koga nije upoznala niti možda ima želju da sa njim bude ikad u kontaktu. Koji je verovatno mnogo stariji od nje. Neretko, ta devojčica nema završenu osnovnu školu čak ni ako je izuzetan đak, prosto, onog momenta kada se uda, sav njen trud postaje ‚‚uzaludan‚‚, jer u novoj porodici najčešće ne dozvoljavaju da ona nastavi školovanje.
Devojčice iz obe priče ostaju neškolovane – školovane nedovoljno da bi se bavile nekim iole pristojnim zanimanjem. Ostaju bez izbora – na neki način zavise od volje drugoga.
Znate li da osoba koja nema završenu osnovnu školu (koja je obavezna u Srbiji) ne može da se zaposli ni u Gradskoj čistoći?
Dešava se da se u ovom drugom slučaju umešaju socijalne ili druge službe, međutim, onda se te devojčice prodaju negde daleko gde se ne mogu zakonski vratiti. Bukvalno nestanu sa ‚‚radara‚‚ i tamo rađaju decu jedno za drugim, najčešće ponavljajući ciklus kroz koji su i same prošle.
Pročitala sam tekst drage Anđelke Kolarević vezan upravo za izbor partnera: https://www.facebook.com/photo?fbid=4351661338227249&set=a.328914113835345 ovde ga možete pronaći.
Donekle razumem odakle proizilazi sagledavanje partnera kroz ono što partner nije ili tzv. gledanje kroz ružičaste naočari, kroz fascinaciju nečim što nam je doneo Holivud ili pak Bolivud.
Ali opet, moj utisak nije takav. Dolaze mi najčešće mlade devojke koje na neki način sebi brane istraživanje sebe, kao i spoznavanje sebe kroz drugoga. Devojke koje se retko odlučuju da one biraju, uglavnom su one te koje su birane.
To je poput onog paterna da nam neko drugi postavlja izbor, a samo jednu opciju imamo. Dakle na neki način prihvataju ljubav ili pažnju koju zapravo ne žele. Baš kao što su to radile naše pretkinje samo što ih je onda više porodica primoravala na to, a sada same sebi uskraćuju mogućnost da biraju onoga ko im odgovara, to je već ‚‚implementirano transgeneracijski u njihovu svest‚‚.
Polazeći od toga o čemu se piše na linku da su ‚‚ugovorene veze bolje, stabilnije‚‚, mi moramo shvatiti da je to vrlo usko sagledavanje i stvaranje jedne problematike – a to je problematika toga da uglavnom to ide na štetu ženske dece.
Polazeći od toga mi ulazimo u jednu vrlo jasnu priču a to je da neko drugi (u ovom slučaju porodica, ‚‚provodadžika‚‚ i sl.) zna šta je za nekog drugog dobro, dok ta osoba ne zna šta je za nju dobro.
I zato postoji ono čuveno pitanje koje postavljamo drugima: ‚‚Šta bi ti uradio/la na mom mestu?‚‚ jer negde se ne učimo da radimo ono što nama godi, nego da ugodimo drugima, a i time prebacimo odgovornost na druge osobe koje biraju umesto nas, a ako nismo birali mi onda i ne stvorimo osećaj krivice ako smo sami napravili izbor pa pogrešili.
Da bi osoba znala šta joj prija, kakav joj partner odgovara ona prosto u ogromnom broju slučajeva ne može imati samo jednog partnera za ceo život. To bi praktično značilo da osoba sa kojom se prvi put poljubite bude ista osoba sa kojom imate intimne odnose prvi put, za koju se venčate i sa kojom imate decu. Pošto-po to.
Osim kada govorimo o visokoreligioznim osobama i nekom preterano sjajnom spletu okolnosti da prvi partner paše nama i mi njemu toliko, to se obično ne dešava.
Obično se devojke i u 21. veku odlučuju da manje istražuju sopstveno telo, da ne razgovaraju o seksualnosti, o partnerstvu, o zajedničkim planovima, o bilo čemu što bi inače jedna funkcionalna veza imala. Te razgovore ne vode sa svojim majkama, niti su njihove majke razgovarale o tome sa svojim. I opet nastaje jedan krug, jedan ciklus.
Kako da znam da li mi nešto prija, ako sam ograničena u tom isprobavanju, biranju, a pritom ta ograničenja mi je nametnula moja okolina, koja se vodi time da bolje zna od mene šta je za mene dobro?
Ostavljam temu otvorenu za razmišljanje, u smislu da ima donekle tog filmskog izmaštanog pristupa ljubavi, ali to nije razlog da nam zbog toga drugi biraju partnere – evolucijski da se vraćamo u nazad.
Devojčice, devojke, treba obrazovati i negovati ih da brinu o sebi, o svojim potrebama, da znaju šta im prija, šta ne, šta nikako ne smeju da dozvole, da se bore za sebe… A da bismo to radili, ne bi trebalo da se vraćamo unazad, nego da sebe edukujemo da bismo imali zdravije potomstvo i napravimo zdraviji ciklus za buduće generacije.
Sentimentalnost prema nekim starijim vremenima ne znači ništa mladim generacijama koje žive u nekom novom vremenu i zato mi nešto stariji ne znamo šta je za njih bolje nego oni sami. Međutim, možemo da jasno i glasno kažemo šta je dobro i loše generalno i šta je nedopustivo da se radi jednom ljudskom biću, a to je pre svega, uskraćivanje ličnog izbora.
Volela bih da čujem Vaša iskustva, da li ste imali slobodan izbor partnera, da li ste kroz svoje odnose napredovali, šta Vas je privuklo i zadržalo u vađoj vezi? Kao i da li smatrate da je potrebno više upoznavanja, više razgovora sa decom na ove teme, znamo li mi bolje od nekoga da mu ‚‚izaberemo‚‚ partnera?
Hvala na komentarima, radujem se diskusiji
Tekst napisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by DESIGNECOLOGIST on Unsplash
Trenutno internet bruji o jednoj peticiji lekara. ALI kad smo kod peticija lekara, da li bi medicinski radnici bili ljubazni da se založe za to da radnicima na potvrdama o sprečenosti za rad ne piše šifra dijagnoze, naročito F? Na tzv. hranarinskim listama ne treba da postoji polje za dijagnozu koje se predaje poslodavcu, dovoljno je da šifra postoji u sistemu, jer neretko je u pitanju početna šifra. Lekar je taj koji je odgovoran za izdavanje dokumenta i svojim potpisom i faksimilom zapravo daje garant potvrdi o sprečenosti za rad. Mislim da niko ne bi trebalo da ima pristup dijagnozi koja nije od javnog značaja jer je moguća diskriminacija ljudi koji vredno obavljaju svoje poslove i to se dešava svakodnevno i time se krše ljudska prava i dostojanstvo.
Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by Sydney Sims
Pročitala sam objavu jedne od admina grupe #važnoje.
Hvala joj i svima njima koji neumorno pružaju podršku i šire informacije o značaju očuvanja i unapređenja mentalnog zdravlja.
Svako od nas može biti ili je bio u nekom trenutku podložan nekoj poteškoći u mentalnom funkcionisanju.
Kao neko ko se bavi psihoterapijskim savetovanjem, poznate su mi obe strane, i iz uloge klijenta i iz uloge terapeuta.
Svaka osoba ima svoju priču, možda nam se priče mogu činiti iste ili slične našim i možda nešto što je nama pomoglo nekada, može da nam se učini da će pomoći i drugoj osobi. Međutim, to nije baš tako.
Zato se osobe edukuju da bi bili terapeuti, da ne bi naškodili ljudima, zato moraju da prođu godine edukacije, rada na sebi i supervizija rada sa klijentima i zato nisu svi za sve i ne odgovara svaki terapeut svakome. I treba pre svega voleti ljude i ovo je posao koji počiva na altruizmu.
Svi smo različitih senzibiliteta, neko veruje u Boga, neko u horoskop, a neko u nauku…
Nema potpuno tačnih, sigurnih rešenja jer je čovekova duša tananog tkanja i treba se pažljivo rukovati kad želimo da damo neko mišljenje, komentar ili savet. Nekad je bolje i da prećutimo.
Nismo svi isti i to često zaboravljamo. Nekome nije problem ono što drugome jeste, a neko u određenom trenu ne vidi rešenje koje mu je blizu, potrebno je vreme i ne odustajati od sebe, od adekvatne podrške i traženja pomoći.
Puno podrške šaljem svim borcima i nadam se da će oni kojima je pomoć potrebna, naći pomoć koja im i odgovara.
Sve najbolje,
Gordana
Gordana Belocić
psihoterapijska savetnica
Slika: Amadea Novi Sad
Svaki početak je težak. Mi se svakodnevno, čak i bez mnogo razmišljanja o tome upuštamo u nova iskustva, dobijamo nove informacije, uklapamo ih u naš postojeći unutrašnji svet, nekada su one prijatne, nekad nas neprijatno iznenade.
Kako bismo mogli napredovati u ličnom razvoju, potrebna su nam ta iskustva. Kada ne bismo dolazili u interakciju sa spoljašnjim svetom, mi bismo bili na različite načine ‚‚zakinuti‚‚. Recimo film urađen po istoimenoj knjizi, ‚‚Papillon‚‚ (Leptir) iz 1973. godine sa Stiv Mekvinom i Dastinom Hofmanom u glavnim ulogama, opisuje doživljaj osoba koje su deprivirane od kontakta i novih iskustava sa spoljnim svetom.
Da bih otvorila sebe za nova iskustva, možda našla novi hobi, prijavila sam se na radionice ‚‚Slikaj i Cirkaj‚‚ koje sam neko vreme pratila na društvenim mrežama.
Prvi put sam se odlučila da dođem sama i iskusim lično nešto što sam videla na fejsbuku. Želela sam da doživim autentično iskustvo, bez ikog poznatog kako bih ostala sama sa svojim mislima i kako bih bila sigurna da je ‚‚Slikaj i Cirkaj‚‚ OK za mene i samu, bez podrške mog društva.
Prethodnog iskustva u slikanju nisam imala, to je bio prvi put da slikam na platnu akrilnim bojama. Imala sam ranije platno i slikarski pribor kod kuće, ali sam se osećala neiskusnom, nekompetentnom i nikad nisam htela da „pokvarim“ to platno, pa sam ga poklonila drugarici koja je završila umetničku školu.
Da li ste i Vi nekad slično iskusili? Da nešto stoji netaknuto jer se čuva za momenat kada smo dovoljno sigurni da ćemo to moći izvesti? Ili ste poklonili nekome nešto za šta ta osoba (prema Vašoj proceni) ima više smisla ili veština od Vas?
Setim se svih onih ‚‚Burdi‚‚, starih goblena, započetih hekleraja… koji više ‚‚nikom ne trebaju‚‚, a koje su naše majke, bake, tetke… brižljivo radile.
Nije mi dugo trebalo posle prvog doživljenog iskustva da odem ponovo na slikanje, ovaj put sa prijateljima. Njima je bio prvi put takođe. Bilo je dosta zabavno i ta tradicija dolazaka se nastavila.
Motivacija za ponovni dolazak je definitivno bila ta što su instruktorke, a i Sofija naročito, veoma tople i negujuće, i što je važno, niko ne osuđuje, „ne meri“ čiji je rad bolji, kvalitetniji…
Imala sam priliku prvi put da „zagledam“ radove i drugih ljudi koji su imali bolju tehniku, predznanje ili više smisla, ali sad posle 3 urađena rada (za sad), vidim da posebnu čar ima to moje prvo delo. Izuzetno mi je bilo što ipak u poređenju sa drugima, iako smo svi slikali na istu temu, u isto vreme i sa istim instruktorima, svako od nas je ispoljio individualnost u svojim potezima.
Iako najsavršeniji i najzahtevniji ‚‚Moneovi lokvanji‚‚ koji su mi bili treći po redu, nisu mi baš toliko blizu srcu kao prvi rad, mada su najbolji urađen rad do sad. Nekako prvi rad posebno nosim u srcu, iako bi mu se sa tehničke strane moglo drugačije pristupiti, ja ga ne bih menjala – to je odlika mog iskustva, emocionalnog stanja i svih želja u tom trenutku – pretočena u sliku.
Želela bih da svakome preporučim da se oproba u slikanju na ‚‚Slikaj i Cirkaj‚‚ radionicama, jer je za svakoga to posebno individualno iskustvo, a naročito za osobe koje imaju poteškoća sa svojim mislima koje teško kontrolišu, jer će na dva sata isprazniti sve na platno i to je nešto što može da ih dodatno poveže sa njima samima. Perfekcionizam se takođe izgubi bar na neko vreme i naše umeće možemo gledati, bar ta 2 sata, iz drugog ugla.
Moj drugi ugao je bio: ‚‚Nisam ni znala da to mogu‚‚.
Na radionicama do sada nije bilo osobe koja to ‚‚nije mogla i nije uspela‚‚ čak iako je do same radionice mislila da ne može.
Tekst pisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Fotografije su iz privatne arhive sa prvog iskustva uz ‚‚Slikaj i Cirkaj‚‚..
https://www.slikajicirkaj.com/
Pre mnogo godina, nakon završenog posla, nakon dugog trpljenja svega, nakon sati i sati rada na sebi, dok se vraćala kući smoždena od stalnih provokacija, od osećaja usamljenosti, od nerazumevanja okoline – poželela je da je nema.
Kako je kročila na autobusko stajalište odjednom je poželela da se baci ispod autobusa. Da prestane bol koju je osećala.
U svojoj okolini nije nailazila na razumevanje, svi su joj govorili da „je i drugima teško (pa se ne žale)“ ili „uopšte ti život nije tako loš“…
Njene misli o suicidu su bile nepojmljive do tada i kada se o tome pričalo u školi kroz književna dela, nije nailazila na sopstveno razumevanje i opravdavanje takvog čina.
Ali tada…
Tog dana kada se vraćala kući sa posla, njene misli su je vodile jasno ka tom činu koji je jedino videla kao rešenje, zaslepljena od svega što je omalovažavalo njen rad i trud. Sve to, sve te reči njoj upućene, tišina onih koji su se pravili da ona za njih ne postoji, osećaj neprihvaćenosti i osećaj osude i osujećenosti, čak i kada je ostvarivala dobre rezultate, ponovo bi bila prozivana.
I taj dan, po prvi put u njenom životu – javila se misao da će da oduzme sebi život, samo da naiđe prokleti autobus, jer to je sigurnije i po nju – da je niko neće spasiti, i po ljude u autobusu – da ne budu povređeni.
Ali autobus nije dolazio, misao je bila jača jer su je „okružile“ emocije. Neprijatnost i neizdrž. Nije bila svesna ko je sve oko nje i da li će ti ljudi doživeti traumu ako ona zakorači ispred autobusa pred njima. Nije bila svesna jer je verovala da nikoga nije briga jer ni njoj bliske osobe nisu na njene izjave do tada obraćale puno pažnje.
Autobus je kasnio, pokušavajući da prekrati sebi vreme dok ne prekrati sebi muke, pretraživala je telefonski imenik i merkala ko je iz tog imenika osoba koja joj ikako znači a da ne zna tu njenu priču.
Gledala je u imena i nije nalazila osobu koja bi je razumela. Okupirala je svoje misli u pokušajima da nađe bar jednog čoveka koji bi bio drugačiji. Fijuuuu….
Proleteo je autobus pored nje, nije bio „njen“.
Pretražujući imenik, pozvala je jednu odabranu osobu i rekla svoju nameru. Taj prijatelj ju je zamolio da pruži šansu jednoj psihijatrici, dao joj je kontakt.
Željeni autobus je pristizao.
Boreći se sama sa sobom teškom mukom, ušla je u njega i pozvala broj. Tresla se. Izgubila je moć govora i plašila se da kaže naglas šta je problem, šta je želela da uradi dok je čekala na stanici, a pre zakazivanja seanse.
Nije joj bilo svejedno da pred nepoznatom osobom izusti ono što je naumila.
Ostavila je te reči za seansu, novu seansu sa novom nepoznatom osobom.
Zakazala je i čekala. Bar će to da pokuša, ona ispunjava obećanja a njemu je dala obećanje da će da proba. Zadnji trzaj, zadnje nade u to da će je neko ozbiljno shvatiti, da će je razumeti, da neće misliti da preuveličava ili da je to nešto što svi moramo proći i očvrsnuti „jer takav je život“. Da će bar slušati i objasniti joj gde greši. Ta neka nepoznata žena.
Dala je sebi šansu da bude strpljiva do seanse iako je trebalo da prođe par nedelja.
Mislila je, da je to sve što može da pruži. Zavukla se u svoj svet i čekala. Nije imala snage da radi bilo šta drugo jer ništa je nije ispunjavalo. Osećaj praznine je bio sveprisutan.
I teškom mukom dočekala je seansu, boreći se sa sobom svaki dan i čekajući onaj njen autobus, vaganjem ući u njega ili se baciti ispred njega. Ali obećanje je obećanje.
Očekivala je od seanse ono što je i do tada dobijala. Nerazumevanje, umanjivanje značaja svega što joj se dešava, razne floskule kojima se svi služimo poput „biće bolje“, „gledaj to sa vedrije strane“, „ko zna zašto je to dobro“ i sl.
Ali ništa od toga nije dobila.
Dobila je više od svega što joj je do tada pruženo. Iako je išla na psihoterapije i pre, a koje su joj puno značile, ovo je bilo konkretnije jer je stavila svoj život pre toga pred svršen čin. Za ovu slamku spasa dala je sve samo da izađe iz tog očaja na ovaj ili onaj način. Bili su potrebni lekovi, ali i ono što nije davala sebi pre, sve slobode i sva prava, sve dozvole.
Mislila je da ako je preživela čekajući tu prvu seansu, preživeće uz lekove i do sledeće, pa sledeće i tako redom. Seansa po seansa, lek po lek. Dok nije našla unutrašnju snagu i svoj unutrašnji glas.
I danas, godinama kasnije, govori o tome kako suicid ne mora da bude dugo planiran da bi se desio, da ne shvatamo olako kada nam se neko žali i spomene da će oduzeti sebi život, nego da mu pomognemo da potraži savet stručnjaka, da se okružimo onima koji nas zaista slušaju i žele nam dobro, da nije naša nezahvalnost ukoliko imamo problem, a drugi imaju možda i većih, da nađemo onu jednu osobu iz imenika koja će nam znati pomoći…
Priča je zasnovana na realnim događajima, objavljena je uz dozvolu učesnika.
Tekst napisala: Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
#podrska #besplatnapomocStručne ustanove, savetovališta i SOS telefoni koji Vam mogu pružiti pomoć u regiji su:
SRBIJA
Psihocentrala – https://www.psihocentrala.com Crnogorska 2/16, Savski Venac, Beograd; Telefon: 064 2288885; Email: kontakt@psihocentrala.com
Centar Srce – www.centarsrce.org Telefon: 0800-300-303; Email: vanja@centarsrce.org Radno vreme je 15 do 23, svi pozivi su anonimni i pomoć je besplatna
Klinika za psihijatrijske bolesti Dr Laza Lazarević – Višegradska 26, Beograd; Centrala 011/3636400; www.lazalazarevic.rs
Nacionalna SOS linija za prevenciju samoubistva – Telefon: 011/7777000 Svi pozivi su anonimni.
Centar za mentalno zdravlje (besplatno, bez uputa i knjižice) – Beogradjanka (20.sprat), Masarikova 5, Beograd; svakog radnog dana od 9 do 18 ; 011/ 3612-467; 064/8652520
Institut za mentalno zdravlje -Milana Kašanina 3 (Palmotićeva 37), Beograd; telefon: 011/3307 500; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede), Paunova 2- za lecenje bolesti zavisnosti u adolescenciji(15-24 god.) i kod odraslih; telefon: 011/2666 166, 011/2664 555; (Radno vreme od 8 do 14 za prve preglede). Bez prethodnog zakazivanja( moguće elektronsko zakazivanje kod izabranog lekara u Domu zdravlja), uz obavezni uput izabranog lekara ili lekara specijaliste psihijatrije drugih regiona Srbije, overen u nadležnom fondu; www.imh.org.rs
Klinika za psihijatriju KCS – Pasterova 2, Beograd; tel. 011/3662090; www.kcs.ac.rs
Klinika za bolesti zavisnosti – Teodora Drajzera 44, Beograd; 011/3671429; www.drajzerova.org.rs
KBC“Dragiša Mišović – Heroja Milana Tepića 1, Beograd; 011/3630600; Za mlade od 15- 24 godina & za odrasle; www.dragisamisovic.bg.ac.rs
KBC Zvezdara – Preševska 31, Beograd; radnim danima od 7.00- 14 h; 011/3810656; www.kbczvezdara.rs/srl/bolnicazapsihijatriju
Besplatno psihološko savetovalište u Domu omladine Beograda – Makedonska 22/IV, Beograd; Dežurni psiholog: 064/3925300; www.domomladine.org/radionice
Većina Domova zdravlja i svi kliničko bolnički centri u Srbiji imaju službe za zaštitu mentalnog zdravlja
HRVATSKA
Poliklinika za zaštitu djece i mladih Grada Zagreba https://www.poliklinika-djeca.hr/
Hrabri telefon https://hrabritelefon.hr/ za djecu 116 111; Hrabri telefon za mame i tate 0800 0800; (svakim radnim danom od 9 do 20, linije su besplatne i anonimne za nazivatelje, ne pojavljuju se u listingu poziva)
Centar za krizna stanja i prevenciju suicida u sklopu Klinike za psihijatriju Kliničkog bolničkog centra Zagreb (bez najave i uputnice između 8 i 20 sati) ili nazvati telefon 01 2376 470 od 0 do 24 sata.
Udruga Životna linija – SOS telefon za pomoć suicidalnim i depresivnim osobama – 0800 123 123. (radnim danom od 10 do 22 sata. Telefonska je linija anonimna i potpuno besplatna za pozivatelje).
Psihološki centar TESA besplatno psihološko telefonsko savjetovanje 01 4828 888 (radnim danom od 10 – 22 h.)
Hrvatska udruga za prevenciju suicida – HUPS u Virovitici – 033/721-178
HITNA AMBULANTA PSIHIJATRIJSKA BOLNICA ZA DJECU I MLADEŽ Ulica Ivana Kukuljevića 11, Zagreb; +385 (0)1 4862-503 (Hitna ambulanta radi 0-24 sata i jedina je takva ambulanta za dječju i adolescentnu psihijatriju u Hrvatskoj.)
Ženska soba – Centar za seksualna prava, Zagreb – Svakim radnim danom od 8:00 do 18:00 sati na broj mobitela: 091/150-5225; Svakim radnim danom od 09:00 do 17:00 sati na broj telefona: +385 1 6119 174
BOSNA I HERCEGOVINA
Centri za mentalno zdravlje u cijeloj zemlji – http://www.mentalnozdravlje.ba/mapa-centara-mentalnog…
Porodično savjetovalište – http://porodicno.ba/
Plavi telefon – http://plavitelefon.ba/home/
SLOVENIJA
SOS linija – http://zivziv.si/sos/
KOSOVO:
SOS linija za prevenciju suicida Linija života – 0800 12345 pozivi su besplatni, radno vreme od 21 do 01.
„Da mi je ova pamet bila“ ili „Da sam znao šta sada znam“ je često izvor frustracija jer mislimo da smo mogli nešto uraditi čak i onda kada zapravo nismo mogli ništa bolje.
Postoji teorija da čovek u svakom trenutku spram svojih znanja, mogućnosti i sposobnosti… radi uvek ono što misli, veruje da je najbolje, u svoju ili zajedničku korist.
Ne budu svi uvereni da je to tako, jer kasnije ishodi ne budu oni „najbolji“, stvari se ne odviju kako smo mislili da će.
Umem tada klijentima da predočim nešto što se meni desilo. Prelazeći obeležen pešački prelaz, a da su me čekala dva automobila da pređem isti, jedan od njih je, pre nego što sam završila prelazak ulice, krenuo na mene i udario me.
Da mi je sad ova pamet i ovo naknadno znanje – verovatno bih mu rekla: „Produži dalje“ i uštedela sebi sve neprijatnosti, bolove, duševnu patnju i ostalo.
Međutim, ja sam uradila sve po propisu, onako kako je trebalo, sačekala sam da se auta zaustave, prelazila na zebri, nisam imala ometanje. ALI nisam bila sama. Moje dobro je zavisilo i od drugih osoba, a ne samo od mene.
To je ono što najčešće zaboravljamo kada se kajemo zbog nečega što nismo ili jesmo uradili, propuštenih šansi i sl.
Da li se Vi kajete zbog nečega i da li (je) baš sve zavisi(lo) od Vas samih?
Gordana Belocić
psihoterapijska savetnica
Bilo je baš mnogo posla prethodnih par meseci, jedan deo je danas završen.
Pre nekih 6 meseci sam započela praćenje kursa ‚‚Exploring Psychology’s Core Concepts‚‚ Tsinghua Univerziteta online preko edx.org platforme za učenje na kojoj su programi najboljih univerziteta u svetu. Ovaj mi se svideo i dao mi je dodatne informacije uz one koje dobijam tokom studija na našem univerzitetu i neke koje sam dobijala na prethodnim studijama.
Možda pronađete i Vi nešto za sebe što Vas zanima, bilo to IT, arhitektura, hemija ili neke društvene nauke. Sami kursevi mogu se slušati besplatno, ali ako želite da učite za sertifikat univerziteta, onda se plaća i dobijate zadatke koji se ocenjuju, kao i završni ispit.
Ako želite samo sa slušate i čujete nešto novo, možete učiniti to besplatno, birajući free opciju.
Congratulations, Gordana Belocić!
You worked hard to earn your certificate from TsinghuaX — share it with colleagues, friends, and family to get the word out about what you mastered in Exploring Psychology’s Core Concepts | 走进心理学
Srećno učenje svima, čovek se uči dok je živ
https://courses.edx.org/…/fd6d021b38fb407abb905b72692fb72c
Photo by Dmitry Ratushny on Unsplash
Neka Vam naredna godina pruži puno iskrenih dobrodušnih dela;
dugoočekivanih ispunjenja obećanja;
više momenata u kojima se osećate zdravo, poštovano, cenjeno;
manje briga, više zaštite;
više prilike da radite ono što do sada niste mogli;
dozvole da ne budete savršeni, da ne radite naporno, da ne udovoljavate drugima kad to ne želite;
otkriće da i bez Vas može posao da se uradi i da slobodno možete malo da prikočite i da niste samo Vi ti koji treba da vučete ostale ako ste deo tima;
da Vas više čuju i vide oni koji bi trebalo to da urade;
da pronađete svoje unutrašnje dete i negujete ga svakodnevno;
da imate svoj mir i slobodu u jednakoj meri kao i drugi ljudi;
da upoznajete – sa radošću deteta sebe i svet;
da volite i budete voljeni.
Srećni praznici i želim nam svima da teški periodi ostanu iza nas i da u ovoj godini dođe do ličnog i kolektivnog preporoda!
Sve najbolje,
Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Ovo pišem tebi, koja, možda, nisi srećna zato što si žena.
Ovo pišem tebi, koja, možda, ne možeš da ispuniš očekivanja okoline od tebe kao žene.
Ovo pišem tebi, koja se, možda, osećaš usamljeno.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, sebi (pa i drugima) na poslednjem mestu.
Ovo pišem tebi, koja se, možda, osećaš kao da ne pripadaš.
Ovo pišem tebi, koja, možda, nemaš iskustvo da znaš da partneri mogu da budu dobrodušni.
Ovo pišem tebi, koja, možda, ne znaš da muškarci mogu da imaju dobar odnos sa svojim partnerkama i decom.
Ovo pišem tebi, koja, možda, nisi osetila ljubav roditelja, porodice, partnera.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela da neko tvoje poverenje izigra grubo.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela osudu zbog toga što si žena i ljudsko biće.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela osudu zbog toga što si drugačije seksualne orijentacije.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela osudu zbog toga što možda ne možeš da imaš ili ne želiš decu.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela da te neko maltretira samo zato što si žena.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, doživela nasilje u porodici.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, padala u očaj i pomišljala na najgore.
Ovo pišem tebi, koja si, možda, tražila pomoć, ali je nisi našla.
Ovo pišem tebi – jer vrediš.
Ovo pišem tebi – jer nijedna od nas nije savršena.
Ovo pišem tebi – jer svaka od nas ima svoje mane i greške iz prošlosti.
Ovo pišem tebi – jer si lepa takva kakva jesi.
Ovo pišem tebi – jer si zaslužila ljubav i podršku.
Ovo pišem tebi – jer možeš sebe da staviš na prvo mesto, a da ne osećaš krivicu.
Ovo pišem tebi – jer možeš da nađeš one pored kojih ćeš se osećati kao da pripadaš.
Ovo pišem tebi – jer nisi zaslužila da ti se dešavaju neprijatnosti i nasilje.
Ovo pišem tebi – jer možeš da voliš koga biraš da voliš.
Ovo pišem tebi – jer imaš izbore u životu, napravi one koje želiš.
Ovo pišem tebi – jer možeš da potražiš pomoć i napustiš onog pored kog nisi sigurna.
Ovo pišem tebi – jer zaslužuješ više od jednog dana pažnje u godini.
Ovo pišem tebi – jer imaš pravo na svoju logiku i osećanja.
Ovo pišem tebi – jer nas ima tako malo koje ćemo podržati jedna drugu.
Ovo pišem tebi – jer je previše osude na ovom svetu.
Ovo pišem tebi – jer znam da nije ‚‚prednost‚‚ biti žena.
Ovo pišem tebi – jer verujem iskustvima žena, pa i tvom.
Ovo pišem tebi – jer se svaka od nas oseća nekad loše.
Ovo pišem tebi – jer možemo da pričamo o tome.
Ovo pišem tebi – jer možemo da radimo na tome.
Ovo pišem tebi – jer bi trebalo da znaš da nisi sama.
‚‚Pismo za tebe‚‚ je napisala Gordana Belocić – psihoterapijska savetnica
Photo by naeim jafari on Unsplash
cajsagocom #čajsagocom #novisad #novisadsrbija #novisadserbia #novisadmojgrad #novisad_novisad
Čaj sa Gocom 